Televizija protiv birača

Kvalitet demokratije zavisi od kvaliteta parlamentarnih izbora. Kvalitet izbora zavisi od biračkih percepcija problema sa kojima se društvo suočava, ponuđenih rešenja tih problema i sposobnosti njihovih nosilaca da ih ostvare. Biračke percepcije zavise od slika koje o problemima, rešenjima i njihovim nosiocima nude mediji, još uvek ponajviše televizija.

Koliko poverenja građani Srbije mogu imati da im televizija nudi pouzdano – zakonom utvrđeno „istinito”, „potpuno”, „ravnopravno” i „nepristrasno” – izveštavanje koje je deo njihovog biračkog prava i deo javnog interesa u informisanju, a na osnovu koga oni formiraju svoju izbornu odluku?

Medijska slika centralnih problema društva stvara se mnogo pre nego što izborna kampanja počne. U nestabilnim društvima poput našeg politička borba pre izbora vodi se ne oko mogućih rešenja i njihovih dobrih i loših posledica nego oko toga šta su glavni problemi koji sprečavaju razvoj, i uglavnom se vodi između blokova vlasti i opozicije. Otuda i vreme mnogo pre izbora karakteriše tako zaoštren politički sukob čije će definicije i interpretacije problema dobiti primat u medijima. Medijsko pitanje je centralno političko pitanje tokom celog trajanja transformacije društva.

Srž novinarskog posla je selekcija. Novinari u svom svakodnevnom poslu neprestano donose odluke o kojim događajima i pojavama će izveštavati, a koje će marginalizovati ili izostaviti. Pri tome, hteli-ne hteli, oni stvaraju sliku sveta u kojoj neke teme, neki interesi i vrednosti imaju veću važnost od drugih. Takva slika sveta je ključna podloga na kojoj aktivnosti izbornih učesnika i njihove poruke tokom kampanje dobijaju smisao i šansu da budu prihvatljive za birače kao adekvatne.

Kvalitet domaćeg medijskog sistema i novinarske kulture je takav da, bez obzira na mnoge demokratske promene, u glavnim medijima novinarska selekcija favorizuje viđenje društvenih problema koja se poklapaju sa onim što vlast svojim aktivnostima i javnim istupima nameće kao najvažnije. Danas su to otvaranje novih fabrika i puteva, prilivanje stranih investicija, opadanje nezaposlenosti, sve veće uvažavanje Srbije i na Zapadu i na Istoku, uspešno branjenje Kosova, efikasnost policije u borbi protiv kriminalaca i ubica, inostrano nagrađivanje pravosuđa, izmišljanje afera od strane unutrašnjih neprijatelji koji se plaćaju spolja. Objavljene informacije i mišljenja potvrđuju ispravnost politike vladajuće partije, a marginalizuju se ili ignorišu drugačija tumačenja i argumenti. Otuda ona narodna izraka – Ah, da mi je da živim u zemlji iz TV dnevnika.

Ovakva slika stvarnosti nije samo rezultat ogromnih mogućnosti koju državni funkcioneri imaju da organizuju događaje koji po pravilima zanata privlače medijsku pažnju. Niti posebno intenzivnog političkog marketinga lidera SNS Aleksandra Vučića koji svakodnevno građanima nameće svoje interpretacije gotovo svih događaja u društvu. Drugačija slika društvenih probema – da EU u Srbiji štiti stabilokratiju, da je Srbija pretvorena u zarobljenu državu od koje korist ima samo vrh državne nomenklature, da se razara društveno tkivo i sve više ljudi želi da napusti zemlju ne probija selekcionu rešetku ni novinara javnog servisa ni komercijalnih televizija, jer oni pristaju da novinarstvo služi interesima onih koji imaju najveću političku i ekonomsku moć u društvu, a ne građanima-biračima. Jedina razlika između javnog servisa i komercijalnih TV jeste to što komercijalne mnogo otvorenije promovišu vlast i agresivnije napadaju političke oponente, a javni servis to radi suptilnije i umerenije, pa oponente uglavnom ignoriše.

Mnoštvo medijskih istraživanja pokazuje da se smisao biračke odluke formira u redovnom izveštavanju mnogo pre početka izborne kampanje. Čak i kada se tokom kratkog trajanja kampanje sprovode posebna pravila koja zahtevaju od medija da objavljuju informacije o aktivnostima i stavovima opozicionih partija, ova medijska praksa ne može izbrisati efekte neprofesionalnog i pristrasnog izveštavanja pre kampanje. Vladajuća partija je već stekla nenadoknadivu prednost.

Ovo važi utoliko pre što domaće televizije nisu uspostavile tradiciju poštovanja ravnopravnog izveštavanja o izbornim učesnicima ni tokom trajanja kampanje, iako ih na to obavezuju i izborni i medijski zakoni.

U pitanju je ne samo kvantitativna ravnopravnost, koja zahteva da se isti događaji koje organizuju izborni učesnici slične izborne snage tretiraju kroz vesti ravnopravne učestalosti, približno iste dužine i slične vizuelne i zvučne opreme, već mnogo više uravnotežen vrednosni tretman izbornih učesnika. Novinari ovde imaju čitav repertoar simboličkih operacija kojima stvaraju pozitivan ili negativan imidž partija. TV snimci aktivnosti jedne partije mogu stvoriti predstavu o moćnoj, uvažavanoj i popularnoj partiji među biračima, kao što odsustvom slike masovnosti skupova, ozarenih lica ili iskaza podrške stvaraju suprotnu. Izbor tonskih zapisa govornika može naglasiti pozitivna vrednovanja dostignuća ili programa partije od strane partijskih lidera, članova, simpatizera ili, još bolje, subjekata izvan partije (strani državnici, drugi partijski lideri, privredni rukovodioci, stručnjaci, politički analitičari, itd) ili negativne ocene oponenata, dok se neka druga partija može prikazati kao predmet negativnih ocena, izvor nerelevantnih stavova, lišena pozitivnih izbornih obećanja, kao i oštre i argumentovane kritike glavnog izbornog protivnika.

Nejednak medijski tretman izbornih učesnika i favorizovanje vladajuće partije je karakteristika svih TV prezentacija izbora do sada. Kombinacija kvantitativne i kvalitativne nedjednakosti dvostruko je favorizovala vladajuću partiju – ona je imala više mogućnosti da se predstavi biračima i to u pozitivnom svetlu, dok je oponent dobijao manje i uglavnom negativnog publiciteta. Ranija prakse manjeg ili većeg favorizovanja partije na vlasti poslednjih godina zamenjena je grubom medijskom glorifikacijom vladajuće i otvorene diskriminacije opozicionih partija, posebno na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, što nadležno Regulatorno telo za elektronske medije nije ni pokušalo da spreči niti naknadno kazni.

Birači nemaju mnogo mogućnosti da se odbrane od medijskih mehanizama favorizovanja i diskriminacije izbornih učesnika. Najvažnija je ipak kombinovanje više različitih, i ne samo medijskih izvora, kako bi se dobile nove i drugačije informacije, posebno one koje sadrže kritičke argumente. Od pomoći je i traženje originalnih informacija koje na svojim sajtovima plasiraju izborni učesnici.

Iako danas većina birača dobija informacije o izbornim učesnicima preko medija, i nema o njima neposredna lična iskustva, izbori su suviše važan društveni događaj da bi se uticaj na izbornu odluku prepustio samo medijskim prezentacijama ključne dileme izbora i njihovih učesnika.

Za FakeNews Tragač,
Jovanka Matić