Čitali smo: „Psihologija gluposti“ Žan Fransoe Marmiona

Nalazite se u prodavnici, pred kasom. Dok nestrpljivo čekate da platite hleb, mleko i puding, osoba koja nekoliko metara dalje pokušava da plati svoje namirnice besno maše rukama i pokušava da prodavcu objasni kako na njenoj platnoj kartici sigurno ima novca. Usput, ta osoba se hvali količinom novca na računu, preti prodavcu da on „ne zna s kim priča“ i odbija da svoj račun plati u kešu jer „ako već imate terminal, mogli biste da naučite da ga koristite“. Kakva narcisoidna budala, mislite vi. Nažalost, ova vrsta glupaka samo je jedna u moru onih koji hodaju ovom planetom, nesvesni svoje gluposti.

U nastojanju da definiše glupost, klasifikuje kretene, idiote i ostale tupane i shvati zašto ljudi neretko ispadaju glupavi, francuski novinar Žan Fransoa Marmion priredio je knjigu „Psihologija gluposti“. Publikacija koju je Marmion stvorio u saradnji sa mnoštvom (mahom francuskih) naučnika, filozofa i novinara, sačinjena je od kompilacije članka napisanih naučno-popularnim stilom. Osim članaka, u njoj se nalaze i Marmionovi razgovori s relevantnim autorima koji su se, svaki u svom maniru, bavili tematikom ljudske gluposti. Od naučne, preko jezičke, pa sve do gluposti na internetu „Psihologija gluposti“ čitaocima nudi širok spektar budalaština koje je čovek u stanju da kreira. Marmionovu knjigu, prevedenu na srpski jezik, objavila je izdavačka kuća Dereta (prevod Slobodana Damnjanovića).

Ko su glupaci?

Psiholog i saradnik pri Univerzitetu u Južnoj Bretanji Serž Sikoti smatra da se na osnovu dosadašnjih psiholoških istraživanja može dobiti relativno precizna slika budale. To bi bio nametljiv, tup i intelektualno prilično ograničen tip. Ovaj naučnik izdvaja i nekoliko tipičnih oblika ispoljavanja ljudske gluposti, među kojima su odsustvo pažnje i glupost uverenja.

„Kada plačeš, uvek se nađe neka budala koja te pozdravi: zdravo, kako si?“, uviđa Sikoti. Takva budala ne povezuje da sámo plakanje odgovara na njegovo pitanje. Odsustvo njegove pažnje sprečava ga da donosi logične zaključke, pa su glupa pitanja očekivan ishod u komunikaciji sa njim. Takođe, uvek se nađe neki glupak koji u zgradi mahnito pritiska dugme lifta iako ono daje signal da je već pritisnuto. Sikoti navodi i da na glupost često utiče naša okolina pa se, kada vozač pođe u zabranjenom pravcu, uvek nađe neka budala koja će krenuti za njim.

Budale su sklone da veruju u bilo šta, smatra Sikoti, „počev od teorija zavere pa sve do uticaja meseca na ljudsko ponašanje“. Kada je 2017. godine na jednom auto-putu snimljen motor koji se nekoliko kilometara kretao bez vozača, pojedini glupaci tu pojavu pripisali su delovanju „bele vile“. Nažalost, glupaci od svojih utemeljenih uverenja teško odustaju, zbog čega su uglavnom izuzetno egocentrični.

„Gluperda se u životu razveo tri puta jer je naišao na tri glupače; na poslu je propao jer je bio prinuđen da radi sa gomilom nesposobnjakovića. Još kao mladić je primetio da mu ne smrde noge nego čarape. Jednog dana uhapsili su ga zato što je prebrzo vozio, stvarno nije imao sreće. Nije shvatio da je sreća samo njegovo tumačenje onoga što može da se desi“, zaključuje Sikoti.

Jesu li svi glupaci i neinteligentni?

Pa i ne baš. „Neko može biti vrlo inteligentan a u isto vreme i vrlo glup“, smatra neuropsiholog i saradnik Univerziteta u Frajburgu Sebastijan Dijegez. Kako ovaj naučnik objašnjava, „dovoljno je nekog intelektualca postaviti na važan politički položaj i podstaći da priča o temi koju ne poznaje. Ono što ćemo od njega čuti zove se bullshit (proseravanje, trućanje)“. Njegovu tezu podržava i vanredna profesorica psihologije i filozofije Brižit Akselra koja u svom članku naslovljenom „Zašto izuzetno inteligentni ljudi ponekad veruju u budalaštine“ daje primere nekoliko prilično pametnih ljudi sklonih opasnim glupostima.

Jedan od tih pametnih ljudi je bivši osnivač i rukovodilac američke tehnološke kompanije Epl Stiv Džobs. Iako zaslužan za kreiranje mnogih tehnoloških izuma koji su Eplu doneli prestiž, ovaj vizionar imao je prilično kontroverzan odnos prema savremenoj medicini. Kada mu je 2003. godine dijagnostikovan rak pankreasa, odmah mu je saopšteno da postoji način da se tumor ukloni operacijom. Ipak, Džobs je odlučio da svoju bolest leči alternativnim metodama. Godinu dana lečenja raznim biljnim preparatima i savetovanja sa nadrilekarima nisu urodili plodom. Bolest se pogoršala i kancer se proširio izvan pankreasa. Tek tada Džobs prihvata operaciju, ali za intervenciju pravih lekara već je bilo kasno. Neodstupanje od sopstvenih, iracionalnih uverenja, odvelo je poznatog inovatora u preranu smrt 2011. godine.

Proseravanje – maligna glupost

Mnogi autori čiji su se članci našli u Marmionovoj publikaciji pozivali su se na knjigu Harija Frankfurta „O proseravanju” ili pokušavali da povuku paralelu između proseravanja i obične gluposti. „Proseravanje je tip razgovora u kojem se priča sve i svašta i ne vodi se računa da li je istina ili laž”, smatra filozof Paskal Anžel. On takođe navodi kako je proseravanje „glupost drugog stepena” jer je „svesna vrednosti istine saznanja ali za njih niti mari, niti ih sprovodi u praksi”. Ljudi koji praktikuju proseravanje daleko su od glupaka. Radi se o ljudima nezainteresovanim za istinu, koji svoja proseravanja svesno prosipaju u javnost bez osvrtanja na posledice.

Anžel navodi i da bi život u „eri postistine” zapravo trebalo nazvati životom u „eri proseravanja”. Prema njegovom mišljnju, ova pojava zapravo označava „stvaranje takvog govora i mišljenja u kome više nije važno da li je nešto istinito ili lažno, već samo da li stvara željeni efekat”. Мedijsko i digitalno okruženje koje je većinski odgovorno za formiranje javnog mnjenja ispunjeno je više proseravanjem nego običnim glupostima. Ukoliko se u Marmionovoj knjizi pronađete u jednom od opisa različitih vrsta budala, ne brinite. Bolje je biti budala svesna sebe, nego okruženje trovati svojim bezočnim proseravanjem.

Ivan Subotić, FakeNews Tragač