Čitali smo: „Šum – Nesavršenost ljudskog rasuđivanja“ D. Kanemana, O. Sibonija i K. Sanstina

Naši životi su gotovo svakodnevno u rukama eksperata. Ukoliko nas bole pluća lekari odlučuju o tome da li će nas poslati na rendgen pluća ili ne, da li će nas hospitalizovati ili lečiti ambulantno, kao i da li su nam potrebni antibiotici. Ukoliko konkurišemo za neki posao, određeni tim eksperata će doneti odluku da li smo mi pravi kandidat za to mesto ili postoji neko bolji od nas. Ukoliko prekršimo zakon, sudije će imati ključnu ulogu u tome kako će naš život izgledati – da li ćemo dobiti zatvorsku ili novčanu kaznu, kao i da li ćemo moći da se branimo sa slobode ili ćemo to činiti iz zatvorske ćelije.

Od čega zavise njihove odluke? Ovo pitanje na prvu loptu deluje vrlo jednostavno i verovatno bi većina nas odgovorila da odluke zavise od konkretnog slučaja i znanja, pravila, propisa, odnosno kriterijuma na koje se eksperti oslanjaju. Međutim, šta ako vam kažemo da odluke zavise i od doba dana, dana u nedelji, od toga koliko je donosilac odluke gladan, od pobede ili poraza lokalnog fudbalskog kluba, temperature u prostoriji ili od toga kome je tog dana rođendan.

Trojica stručnjaka, nobelovac i profesor psihologije Danijel Kaneman, kao i Olivije Siboni  i Kes Sanstin, poznati autori i naučnici u domenu teorije odlučivanja i bihevioralne ekonomije, u svojoj knjizi „Šum: Nesavršenost ljudskog rasuđivanja“ vrlo slikovito predstavljaju kako je zahvaljujući upravo ljudskom rasuđivanju naš život mnogo više lutrija nego što bismo to voleli da čujemo. Knjigu je u Srbiji objavila izdavačka kuća Heliks (prevod Ane Imširović Đorđević), koja je objavila i prethodni Kanemanov bestseler „Misliti, brzo i sporo“.

Ne suočavamo se sa pravdom, već sa šumnim sistemom

Ako ste slični meni, verovatno ne biste voleli da o vašim životima odlučuju matematički modeli ili veštačka inteligencija. Nije to zato što nemam poverenja u kreatore matematičkih modela, naprotiv, već sam svesna toga da matematički model nije u stanju da do kraja uzme u obzir kontekst. Ovo je i glavni argument onih koji naglašavaju nužnost ljudskog faktora u donošenju odluka o kompleksnom svetu i kompleksnom čoveku. Dva ista zločina ne mogu da budu na isti način kažnjena, budući da su ih počinile dve različite osobe, u različitim životnim kontekstima, sa različitim motivima i različitom verovatnoćom da će isto delo ponoviti. Mašina ne može da bude osetljiva na ove finese i zbog toga nam je čovek-stručnjak nužan da bi ovaj svet bio što pravednije mesto. Ili nam se bar tako čini!

Međutim, šta se desi ukoliko grupi stručnjaka bude prikazan niz istih problema? Čuveni sudija Marvin Frankel sprovodi istraživanje na 50 sudija iz različitih okruga, kojima je tražio da odrede kazne za optužene u različitim hipotetičkim slučajevima. Verijacije kazni su bile zaprepašćujuće – isti diler heroina bi dobio od jedne do deset godina zatvora, zavisno od sudije. Kazne za pljačkaša banke su se kretale od pet do čak osamnaest godina zatvora. Za jedan slučaj iznude kazne su varirale od tri godine zatvora do dvadeset godina zatvora uz novčanu kaznu od 65.000 dolara. Kako navode Kaneman i saradnici, u svojim odlukama ovako drastično ne variraju samo sudije, već i lekari, forenzičari, nastavnici, davaoci azila ili stambenog kredita, socijalni radnici koji odlučuju o starateljstvu nad decom, odnosno svi oni stručnjaci kojima je zadatak da donose odluke.

Kako autori ove knjige navode, naša sudbina u šumnom sistemu u kojem živimo ne zavisi toliko od pravde i pravila, već od toga ko odlučuje o vama i kakav mu je dan. Neke sudije su strože od drugih, i to nije ništa novo. Međutim, neke blage sudije su veoma stroge prema povratnicima, a neke stroge sudije naročito blage prema majkama. Međutim, to nije sve, sudije su sklonije da dosuđuju uslovne kazne na početku dana ili nakon pauze za jelo nego neposredno pre takvih pauza, dok su još uvek gladni. Opoidna sredstva ili antibiotike ćete pre dobiti od lekara ako dođete na kraju radnog vremena, a verovatnoća da će vam biti odobren stambeni kredit će biti veća ako su pre vas odbijena, nego ako su pre vas dodeljena dva stambena kredita. Često isti lekari daju bitno drugačije dijagnoze kada im dva puta u određenom vremenskom razmaku prikažete isti slučaj. Pomalo zastrašujuće, ali čak su i forenzičari u određenoj meri skloni da različitim osobama pripišu isti otisak prsta ukoliko su procenu vršili u različitim vremenskim tačkama.

Koliko smo loši u predviđanjima?

Da li će započeti rat NATO i Rusije? Koliko električnih automobila će se prodati naredne godine? Kakav će biti uticaj klimatskih promena 2050. godine? Koja biznis strategija će doprineti najbržem bogaćenju kompanije? Poslovni zadaci ljudi na određenim pozicijama su gotovo proročki, a autori ove knjige značajnu pažnju posvećuju tome koliko su odluke takvih eksperata šumne. Iako smo svi donekle skloni tome da predviđamo budućnost, nekim ljudima je to posao i prepoznati su kao eksperti u svom poslu. Međutim, ono što istraživanja pokazuju jeste da su ljudi, bez obzira na nivo ekspertize, užasno neprecizni u odgovaranju na pitanja koja uključuju predviđanja. Za razliku od prethodno diskutovanih, takozvanih evaluativnih sudova kod kojih nemamo tačan odgovor, protok vremena ume jednostavno da nam da odgovor na pitanje da li smo bili u pravu u svojim predviđanjima ili ne.

Prognozeri se često ne slažu međusobno, čak i ako su specijalisti za istu oblast. I što je naročito zabrinjavajuće, prognozeri se ne slažu uvek ni sa samim sobom. Osim od nivoa ekspertize, njihove procene će zavisiti od toga kako su tih dana raspoloženi, da li su dobili povišicu, koje je doba godine ili koliko im je vruće. Ipak, toga gotovo nikad nisu svesni ni sami, a ni oni koji ulažu ogroman novac zavedeni predviđanjima prognozera-eksperata.

Koliko god bili pametni, mi ovo o čemu pišu autori knjige „Šum: Nesavršenost ljudskog rasuđivanja“ uglavnom ne vidimo. Naročito smo slepi za šum u slučaju vlastite procene ili prosuđivanja. Živimo ove živote sa mnogo većim poverenjem u ljudsku racionalnost nego što je ona zaslužuje. I upravo ova ljudska karakteristika nas sprečava da unapredimo vlastito rasuđivanje. Dok Kaneman i saradnici ne uspeju u svojoj nameri da ovaj svet učine racionalnijim mestom – želim vam puno sreće u životu!

Milica Lazić, FakeNews Tragač