Teorija afektivne vezanosti i „užasni eksperiment sa bebama”

Čitalac nam je prijavio viralni video-snimak koji se prethodnih meseci proširio Instagramom i Fejsbukom, a na kom Igor Rakić, osnivač „Škole intelektualnih veština” i autor kurseva o tehnikama čitanja i učenja, govori o „užasnom eksperimentu sa bebama”. U svom izlaganju Rakić je, prema sopstvenom naknadnom priznanju, uspeo da promaši vek u kom se eksperiment odigrao kao i državu gde je eksperiment sproveden, dok imena kralja koji je sproveo ogled, ni isprva nije mogao da se seti. Ipak, prema njegovim rečima iz komentara na video, „eksperiment stoji”. Redakcija Tragača pokušala je da utvrdi da li zaista stoji.

O čemu je govorio Igor Rakić?

„Kada bi bilo nula neuro-stimulacija, šta bi se onda desilo?”, započinje svoje izlaganje Rakić i odmah prelazi na predstavljanje „užasnog eksperimenta”, sprovedenog „za vreme jednog francuskog kralja, u 18. ili 19. veku” u kom su o fiziološkim potrebama 50 beba vodile računa časne sestre „bez ikakvog dodira, nežnosti, bilo čega”. „Nakon godinu dana je umrla poslednja beba”, priča Rakić i dodaje da „mi ne možemo da ne komuniciramo” jer smo „društvena bića u svakom smislu, i u emocionalnom smislu” pa „naš organizam mora da bude stimulisan nečim”.

Eksperiment o kom Rakić govori sproveden je – prema dostupnim zapisima – daleko ranije, u 13. veku. Reč je o eksperimentu Fridriha II koji je tokom svoje vladavine bio kralj Sicilije i Nemačke, a potom i imperator Svetog rimskog carstva (do 1250. godine). Da je govorio o Fridrihu II, a ne o „nekom francuskom kralju 18. ili 19. veka” u komentarima na svoj video priznao je i Rakić.

Priča o eksperimentu Fridriha II

Iako je Rakić iskoristio pomenutu priču kako bi objasnio važnost neuro-stimulacija, Fridrih II imao je drugačiji cilj kada je navodno sproveo ozloglašeni eksperiment. Fridrih je želeo da otkrije koji bi jezik govorila deca koja nisu čula nijedan jezik tokom svojih prvih meseci života. Verovao je da će to biti hebrejski, latinski, grčki ili arapski. Međutim, bebe su – navodno – pomrle zbog nedostatka nežnosti i brige, a Fridrih II ostao je bez odgovora na svoja pitanja.

Izvor ove priče su Hronike Salimbenija, katoličkog kaluđera iz reda Franjevaca koji je živeo u 13. veku. Britanski istoričar Džordž Kolton objavio je prevedenu i uređenu verziju tih hronika 1907. godine i u njegovoj publikaciji može se pronaći i priča o ozloglašenom eksperimentu s bebama. Međutim, prema viđenju Koltona, Salimbeni je ovu priču zapisao samo kao primer imperatorovih „radoznalosti i ekscesa” uz, recimo, priču o tome kako je Fridrih II odsekao jednom notaru palac jer je ovaj pogrešno zapisao njegovo ime (Kolton, 1907: 242). U Koltonovom prevodu Salimbenijevih Hronika ne pominje se ni da je bilo baš 50 beba, ni da su ih čuvale časne sestre, ni da su bebe umrle u roku od tačno godinu dana. Prevod zapisa o pomenutom eksperimentu zapravo nam govori (samo) sledeće:

„Kao Psamtik kod Herodota, on [Fridrih II] vršio је lingvističke eksperimente na gadnim telima nesrećne novorođenčadi, ‘tražeći hraniteljima i dojiljama da doje i kupaju i peru decu, ali nikako da brbljaju ili razgovaraju sa njima; jer je hteo da otkrije da li će govoriti hebrejski jezik (koji je bio prvi), ili grčki, ili latinski, ili arapski, ili možda jezik svojih roditelja od kojih su rođeni. Ali uzalud se trudio, jer deca nisu mogla da žive bez pljeskanja rukama, gestova, radosti lica i laskanja.’ ” (Koulton, 1907: 242).

S vremenske distance od preko 700 godina ne može se pouzdano tvrditi ni da je ovaj eksperiment zaista obavljen, ni da je sproveden baš onako kako je to Salimbeni opisao, a pogotovo se ne može koristiti kao dokaz za tvrdnju da bez neuro-stimulacija deca mogu umreti u roku od godinu dana. Moderna psihologija bavila se podrobnije ovom temom uz pomoć savremenih metoda istraživanja, pa ostaje nejasno zbog čega bi se bilo ko pozivao na priče koje se graniče sa mitovima kada govori o ovoj temi.

Teorija afektivne vezanosti

Ono o čemu je Rakić verovatno hteo da govori jeste teorija afektivne vezanosti, čije temelje je postavio američki psiholog Džon Bolbi pedesetih godina prošlog veka. Ova teorija sugeriše da su emotivne veze koje se stvaraju između majki i novorođenčadi od velikog značaja za dalji mentalni razvoj čoveka i njegovu sposobnost da uspostavlja veze sa drugim ljudskim bićima tokom života. Ranije teorije bihevioralnih psihologa sugerisale su da je hrana faktor koji razvija vezu između majki i novorođenčadi, ali je Bolbi otkrio da je nega koju majke pružaju deci ipak primaran izvor njihovog vezivanja (1).

Sličnom temom bavio se i psiholog Hari Harlov koji krajem pedesetih objavljuje svoje istraživanje pod naslovom Priroda ljubavi, gde je testirao ponašanje makaki majmuna odvojenih od majki odmah nakon rođenja. Harlov napominje da se ova vrsta majmuna od čoveka razlikuje u zrelosti po rođenju i brzini rasta, ali ne toliko po „osnovnim odgovorima koji se odnose na naklonost, uključujući dojenje, kontakt, prianjanje, pa čak i vizuelno i slušno istraživanje”.

Harlov je novorođene majmune podelio u dve grupe – na one čija je surogat majka bila napravljena od žice i mladima obezbeđivala samo hranu, i na one koji su imali majku skrojenu od mekih matrijala prigodnih za dodir. Nakon višegodišnjeg testiranja, ispostavilo se da odojčad biraju majku prigodnu za dodir, nekad i pre majke koja im pruža samo hranu, što potvrđuje važnost dodira i nege. Dosadašnja istraživanja u oblasti razvojne psihologije pokazala su važnost dodira i druge neverbalne i verbalne stimulacije za razvoj različitih afektivnih i kognitivnih funkcija kod dece, ali ne i da bi deca bez takve stimulacije umrla.

Ivan Subotić, FakeNews Tragač