Čitali smo: „Strast prema neznanju“ Renate Salecl

Gospođa N. zna da će njen suprug E. uskoro umreti; poziva prijatelje na večeru, ali ih moli da ne pričaju o bolesti jer joj je potrebno nekoliko sati privida normalnog života. Genetičar Z. slučajno otkriva, prilikom analize istraživačkog uzorka, da roditelji N. i A. genetski nisu u srodstvu s devojčicom N. za koju veruju da je njihova ćerka; genetičar odlučuje da im to prećuti. Biznis koji su pokrenuli preduzetnici J. i E. jedva je, uz velike gubitke, preživeo prvi talas pandemije; oni danas ne čitaju vesti o koroni, nervozno skroluju svaki put kad vide tu reč.

Svi likovi iz prethodnog pasua – N, E, Z, N, A, N, J. i E. – susreću se na stranicama knjige „Strast prema neznanju“ slovenačke naučnice Renate Salecl. Naziv dela pozajmila je od Žaka Lakana, a on ga je, opet, uzeo iz budističkih studija, „kako bi njime opisao da su njegovi pacijenti činili sve što su mogli ne bi li izbjegli priznati uzrok svoje patnje, premda ih je većina došla k njemu tvrdeći kako upravo to žele razumjeti“. Hrvatsko izdanje knjige, u prevodu Anite Peti-Stantić, objavila je ove godine Fraktura iz Zaprešića.

Između „ne znati“ i „ne priznati“

Uzmimo za primer jednu od mučnih tema. Uzmimo, štaviše, najočigledniju među njima: pandemiju. Iako je reč o pitanju od izuzetnog javnog značaja, ljudi više ne žele da čitaju i slušaju o koroni. To možemo razumeti na više načina: došlo je do ogromnog zasićenja, dosadile su nam jedne te iste vesti, nataložile su se ružne uspomene, deluje – napokon – kao da je prošlo… Međutim, virus i dalje postoji, prilično nezainteresovan za naša osećanja i medijske navike. Salecl u svojoj knjizi naglašava razliku između „ne znati“ i „ne priznati“, koja implicira i moralnu razliku između odgovornosti i nedužnosti.

Pandemiju ne mogu do kraja da razumem. Moja ideja o njoj zasnovana je na gomili sitnih informacija, ponekad pogrešno zapamćenih, ponekad istrgnutih iz konteksta. Ja ne znam kako je tačno pandemija počela, ne znam kako virus mutira, ne znam da rastumačim sastav vakcine koju sam primio, ne znam koji uslovi moraju biti zadovoljeni da bi se proglasio kraj pandemije. Osećaj neznanja ume da bude veoma teskoban i veliki broj ljudi ne može da ga istrpi. Hvatamo prečice i anegdote, tražimo da nam neko sve nacrta kao detetu, pamtimo pa zaboravljamo, borimo se iz petnih žila da nijedno pitanje ne ostane bez odgovora; ako ne možemo da dosegnemo znanje – dajte bar privid, dajte nešto što deluje kao smislena celina. Osećaj poraza u neizvesnosti i neznanju blizak je užasu koji se javi nakon knjige ili filma s otvorenim krajem: preziremo autora što priču nije doveo do kraja, što je nije zaključio i zaključao.

S druge strane, kada odlučim da više ne pratim vesti o pandemiji, to nije više „ne znam“ nego „ne priznajem“: poričem značaj te teme i oslanjam se na svesno slepilo. „Ignoriranje onoga čega smo zapravo svjesni uključuje nastojanje obnavljanja stanja blaženstva koje je u prošlosti osiguravalo ’izvorno’ neznanje“, navodi Salecl.

Između rata i mira

Kako bi odgovorila na pitanje iz podnaslova knjige – Šta odlučujemo ne znati i zašto? – autorka na fin način spaja naučno i intimno: kroz sedam poglavlja govori o neznanju i poricanju u svakodnevici, medijima, ratu, genetici, bolesti, ljubavi i velikim podacima.

Istražujući kako se s traumatičnim sećanjima na rat nose porodice žrtava, Salecl odlazi u „Malu Bosnu“ u Sent Luisu i razgovara s bošnjačkim izbeglicama. Istovremeno, prati svedočenja na Haškom tribunalu, ali i vesti o iskopavanju masovnih grobnica. Amor Mašović, koji se duže od dve decenije bavi pitanjem nestalih u Bosni i Hercegovini, navodi kako majke nestalih sinova „često nisu željele pomagati u analizi DNK, jer bi pronalazak podudarne DNK njihov gubitak učinio konačnim, a s tim se nisu bile spremne suočiti“.

Možda će različiti ljudi istovetno reagovati na činjenicu da dva i dva daju četiri, ali kako će se nositi s temama koje su daleko osetljivije od proste matematike? Kako se nositi s masovnim grobnicama, globalnim zagrevanjem, veštačkom inteligencijom? „Načini na koje ljudi reagiraju na znanje izuzetno su kontekstualizirani; naime, ono što vrijedi za znanje nije samo društveno oblikovano, nego je i vrlo individualno. To se dodatno komplicira time što ljudi, kad se približe znanju koje je zbog nečega nepodnošljivo, često prihvaćaju neznanje ili poricanje“, navodi se u „Strasti prema neznanju“.

Između istine i spokoja

Dodatan problem predstavlja „ikeizacija društva“, oličena u ideologiji „uradi sam“. Od nas se očekuje da se razumemo u sve – od sklapanja nameštaja do teorije crnih rupa – a internet i društvene mreže ohrabruju nas da samouvereno iznosimo „stavove“ o pitanjima za koja uopšte nismo stručni. Salecl ukazuje i na sledeći paradoks: internet je otvorio mnoge nove mogućnosti prikupljanja informacija, ali je istovremeno smanjio našu sposobnost „podnošenja tjeskobe koja proizlazi iz nedostatka razumijevanja“.

Do znanja dolazimo veoma teško, reagujemo na njega u zavisnosti od spleta složenih konteksta, a onda, kad se suočimo s njim, lako nam se može učiniti nepodnošljivim. Zato autorka primereno citira Ibzena: „Lišimo li čoveka prava na njegove laži, time ga možemo lišiti i sreće“. Vratimo li se na primere iz uvodnog pasusa, verovatno ćemo lako odgovoriti na pitanje šta je važnije – istina ili spokoj? U nešto manje ekstremnim kontekstima, nije zgoreg – makar povremeno – žrtvovati malo spokoja i komfora zarad istine.

Stefan Janjić, FakeNews Tragač