Ne, nije istina da ljudi „već stradaju“ od svemirskog otpada Ilona Maska

„Pad satelita svakog dana: Ljudi već stradaju od svemirskog otpada Ilona Maska!“ – pompezno je naslovljena vest nedavno objavljena na portalu Kurira. Iako autor u tekstu ukazuje na stvarni problem svemirskog otpada koji sve češće ulazi u Zemljinu atmosferu, u naslovu je istaknuta dezinformacija koja služi senzacionalizmu. Prema rečima Tragačevih sagovornika, među kojima je i stručnjak na kog se poziva i sam Kurir, do ovog trenutka nijedna osoba nije stradala usled pada satelita ili njegovih komponenti – bilo da je reč o satelitima kompanije Spejs Iks ili pak drugih operatera.

U dostupnim izvorima nismo pronašli informaciju o tome da je neka osoba preminula ili zadobila teže povrede zbog pada satelita, pa smo odlučili da kontaktiramo sa više eksperata u ovoj oblasti kako bismo to i potvrdili.

Astrofizičar dr Džonatan Mekdauel: navodi Kurira su neistiniti

Kurir u svom tekstu referiše na dr Džonatana Mekdauela, astrofizičara zaposlenog u Harvard-Smitsonijan centru za astrofiziku u Kembridžu (Masačusets, SAD). Međutim, upravo dr Mekdauel za Tragač demantuje Kurirovu tvrdnju iz naslova. „To nije istina. Nema poznatih slučajeva ozbiljnih povreda ili smrti izazvanih padom svemirskog otpada“ – obrazložio je dr Mekdauel uz napomenu kako postoji realan rizik da bi takvih slučajeva moglo biti „ali smo do sada imali sreće“.

Sa ovim se usaglasio i profesor Univerziteta u Bafalu Džon Krasidis, koji ujedno sarađuje sa Nacionalnom vazduhoplovnom i svemirskom administracijom (NASA), Američkim ratnim vazduhoplovstvom, Svemirskim snagama SAD-a i drugim agencijama na praćenju svemirskog otpada. Dr Krasidis nam je najpre skrenuo pažnju na dva značajna slučaja kada su ljudi bili pogođeni svemirskim otpadom:

„Godine 1997, Loti Vilijams šetala je parkom u Talsi, Oklahoma, i deo svemirskog otpada ju je udario u rame, ali nije je povredio. Ovo je bio prvi poznati slučaj da je nekoga pogodio svemirski otpad. Otpad je kasnije identifikovan kao fragment pocrnelog fiberglasa od 12,7 cm sa rakete Delta II. Godine 2002, šestogodišnji dečak sedeo je ispod drveta u provinciji Šanksi u Kini i zadobio je prelom prsta na nozi i otečeno čelo nakon što ga je udario aluminijumski blok sa spoljne ljuske kineskog satelita“.

Slučaj Loti Vilijams pronašli smo čak i u Ginisovoj knjizi rekorda, u kojoj joj je zabeležena kao „prva osoba koju je udarilo svemirsko smeće“.

U tekstu portala Bi-Bi-Si Sajens Fokusa sa početka ove godine navodi se da je šansa da vas pogodi padajući satelit „praktično nula“. Iako je broj satelita u orbiti eksponencijalno porastao, „moderni sateliti imaju manevarske mogućnosti za kontrolu putanje ponovnog ulaska i napravljeni su od materijala niske gustine tako da će sagoreti dok padaju kroz atmosferu“. Međutim, kako autor teksta dalje navodi, određena količina svemirskog otpada svakako dospeva do Zemljine površine. Na zvaničnom-portalu američke Aerokosmičke korporacije obrazloženo je da je ukupan individualni rizik od svemirskog otpada koji je ponovo ušao u atmosferu izuzetno mali u poređenju sa drugim opasnostima kojima smo svakodnevno izloženi:

„Procenjuje se da je verovatnoća manja od jedan na prema trilion da će pojedinac biti povređen usled pada svemirskog otpada“

Bitna okolnost koja takođe utiče na ovu verovatnoću jeste ta da je gotovo 71% površine Zemlje prekriveno vodom. Stoga, veća je šansa da svemirski otpad završi u njoj, nego na naseljenom tlu.

Da li opasnost od svemirskog otpada ipak postoji?

Definitivno – ponovni ulasci delova satelita, raketa i drugih objekata u atmosferu Zemlje nose sa sobom određene rizike. U ovogodišnjem izveštaju Evropske svemirske agencije (ESA) izneta je procena da je trenutni stvarni broj objekata svemirskog otpada većih od 1 cm (odnosno dovoljno velikih da mogu da izazovu „katastrofalnu štetu“) preko 1,2 miliona – sa oko 50.000 objekata većih od 10 cm. Tri godine ranije, grupa naučnika objavila je studiju pod nazivom „Nepotrebni rizici izazvani nekontrolisanim ponovnim ulascima raketa u atmosferu“ u kojoj je iznela računicu za „očekivani broj žrtava“ u narednoj deceniji. Uz pretpostavku da svaki slučaj ponovnog ulaska svemirskog otpada u atmosferu može da rasprši potencijalno smrtonosne delove po površini od 10m², postoji 10% verovatnoće da će u narednoj deceniji negde na Zemlji biti jedna ili više žrtava svemirskog smeća. Ipak, taj broj je i dalje nula.

Kada je reč o Starlink satelitima, Profesor Krasidis podseća i na istraživanje američke Savezne uprave za civilno vazduhoplovstvo (FAA) sprovedeno u saradnji sa Aerokosmičkom korporacijom. U njemu se navodi da bi „bilo korisno definitivno utvrditi da li određeni delovi Starlink satelita mogu preživeti ponovni ulazak u atmosferu“ jer – ukoliko mogu – procenjuje se da bi do 2035. godine prosečan broj žrtava mogao iznositi 0,6 godišnje.

Da li opasnost preti isključivo od svemirskog otpada kompanije Spejs Iks?

Uprkos zabeleženim slučajevima kada su delovi Starlink satelita i Spejs Iks raketa zaista dospeli do površine Zemlje (1, 2, 3), odgovor je ne. Rastući rizik od teže povrede ili smrtnog slučaja nije ograničen isključivo na svemirski otpad nastao od kompanije Spejs Iks čiji je vlasnik Ilon Mask. Dr Mekdauel navodi kako upravo ovi sateliti „skoro potpuno sagorevaju pri ponovnom ulasku u atmosferu“, usled čega rizik da povrede nekog sagovornik ocenjuje kao „izuzetno mali“.

„Drugi svemirski objekti možda neće potpuno sagoreti; od bilo kog ponovnog ulaska velikog satelita te vrste, rizik od žrtava je oko 1 na 10.000. Do sada smo imali mnogo hiljada ponovnih ulazaka, zbog čega kumulativni rizik postaje značajan“ – napominje za naš portal Džonatan Mekdauel.

Recimo, u aprilu prošle godine je težak komad svemirskog otpada prošao kroz krov kuće u Nejplsu, na Floridi. Vrlo brzo NASA je potvrdila da se radi o cilindričnom segmentu, odnosno delu tzv. teretne palete (engl. cargo pallet) ispaljene 2021. godine sa Međunarodne svemirske stanice.

U izveštaju Evropske svemirske agencije navodi se da bi količina svemirskog otpada nastavila da raste čak i ukoliko ne bi bilo novih lansiranja, jer događaji fragmentacija stvaraju nove delove otpada brže nego što već postojeći mogu da se prirodno vrate u atmosferu i izgore. Da bi se problem umanjio, kako navode, neophodno je aktivno uklanjanje otpada.

Teodora Koledin, FakeNews Tragač