27.03.2026.Kada su u novembru 2024. hiljade građana izašle na ulice srpskih gradova, tražeći odgovornost za pad nadstrešnice u Novom Sadu i pogibiju 15 ljudi, prorežimski mediji uglavnom nisu pisali o zahtevima demonstranata. Pisali su o Majdanu i obojenoj revoluciji. To nije slučajno s obzirom na prokremaljsku propagandu koja godinama sistematično gradi rečnik kojim se svaki građanski bunt delegitimiše kao strana zavera, a svaki dokumentovani zločin proglašava insceniranim. Tako, Kremlj autoritarnim režimima izvozi gotove recepte za delegitimizaciju građanskog bunta, a za poricanje aktuelnih zločina u Ukrajini pozajmljuje već dokazano lažne narative stare decenijama.
Obrušavanje nadstrešnice na tek renoviranoj železničkoj stanici u Novom Sadu, 1. novembra 2024. godine, kada je stradalo ukupno 16 ljudi, pokrenulo je masovne građanske proteste u celoj Srbiji čiji talas se nastavio i tokom čitave 2025. godine.
Nakon te tragedije građani su danima izlazili na ulice u vreme nesreće, u 11:52 tiho blokirajući saobraćaj u znak počasti žrtvama. Dalje blokade i masovne građanske proteste podstakao je incident koji se desio upravo na jednoj takvoj blokadi. Grupa muškaraca, bliska vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci, fizički su napali studente i profesore Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu tokom odavanja počasti za stradale. Zbog nereagovanja institucija, prvo su studenti FDU-a blokirali svoj fakultet, a potom i niz drugih fakulteta iz solidarnosti ulazi u blokadu.
Osim zahteva da se pronađu napadači na studente FDU-a, studenti su tražili i da vlast objavi celokupnu dokumentaciju o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, koja je renovirana par meseci pre pada nadstrešnice, kao i da se pronađu odgovorni za ovu tragediju. Ispostavili su četiri zahteva vlasti, a kako oni nisu ispunjeni ni šest meseci kasnije, studenti su zatražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji.
Sve ovo dovelo je do niza protesta na kojima su učestvovale stotine hiljada ljudi. Policija je na protestima u više navrata bila brutalna, koristila je suzavac, ali i tukla demonstrante.
Ove činjenice i realnost u kojoj građani Srbije žive od novembra 2024. godine nisu ovako prikazane u velikom broju mejnstrim medija u Srbiji, koji imaju izrazito provladinu uređivačku politiku. Godinama predstavljaju ključne saveznike vlasti u očuvanju političke moći. Zauzvrat, ovi mediji dobijaju značajna budžetska sredstva koja im omogućavaju opstanak na izuzetno siromašnom reklamnom tržištu u Srbiji.
Očekivano, ti uticajni tabloidi i provladini mediji od početka protesta zauzeli su negativan stav prema blokadama, studente i građane nazivali su „blokaderima“, optuživali ih za saradnju sa stranim obaveštajnim službama i tvrdili da su protesti instruisani sa Zapada kako bi se „oslabila Srbija“ koju vodi predsednik Aleksandar Vučić.
Tokom protekle godine oni su u više navrata tvrdili da se u Srbiji sprovodi Majdan, po ugledu na dešavanja u Ukrajini 2014. godine. Tada je talas protesta doveo do smene nedemokratske vlasti. Međutim, u ruskim medjima Majdan se predstavlja negativno, kao „zlosrećni događaj”, insistira se da je vlast smenjena nelegitimno, kao i da je „krvavim Majdanom” orkestrirao Zapad.
Upravo ga u tom kontekstu predstavljaju i vlasti u Srbiji sa namerom da delegitimizuju studentski bunt, da studente predstave kao „strane plaćenike”, koji novac dobijaju sa Zapada sa namerom da unište Srbiju i njen razvoj.
U Srbiji se tokom poslednjih godinu i po dana obilato koristi termin „obojena revolucija“ koji se u Rusiji takođe koristi za delegitimizaciju građanskih protesta. Vladimir Putin je ovaj termin još 2012. godine definisao kao „instrument i metod za postizanje ciljeva spoljne politike bez upotrebe oružja – uglavnom kroz informativne i druge poluge uticaja“, a termin „obojena revolucija“ je uključen 2015. godine i u strategiju nacionalne bezbednosti Rusije, gde je opisan kao pretnja državnoj bezbednosti.
Međutim, kada vladajuće strukture u Srbiji za građanske proteste koriste termin „obojena revolucija“ ili navode da opozicija i pobunjeni građani prizivaju novi, srpski majdan, na šta tačno misle?
Za razliku od Putinove definicije, prema blogu Kembridžovog rečnika termin „obojena revolucija“ nastao je iz potrebe da se reč revolucija, koja inače podrazumeva nasilan prevrat, omekša u slučaju promena vlasti do kojih je došlo nakon nenasilnih protesta u različitim državama.
S druge strane, srpski provladini tabloidi termin „obojena revolucija“ pre definišu u skladu sa Putinovom formulacijom. Oni ovaj termin shvataju kao pokušaj promene vlasti kroz proteste instruisane od strane zapadnih sila. Uz to, uglavnom se, radi širenja straha, dodaje poređenje sa ukrajinskim Majdanom tokom kog je došlo do ubistava više desetina demonstranata.
Da se u Srbiji sprema „obojena revolucija“ je, inače, i zvaničan ruski stav.
U septembru prošle godine Spoljna obaveštajna služba Rusije saopštila je da na godišnjicu pada nadstrešnice u Novom Sadu, Evropska unija priprema Majdan u Srbiji. Iz Brisela su to demantovali.
Ako prekopamo medijske arhive pronaći ćemo vesti u kojima se različiti protesti u Srbiji nazivaju „obojenim revolucijama“ ili novim Majdanima. Tokom vladavine Srpske napredne stranke, prvi obimniji protesti, zbog nelegalnog rušenja jednog kvarta u Beogradu, počinju 2016. godine i ubrzo u bivaju okarakterisani kao instrumentalizovani sa Zapada. Naredne godine nakon predsedničkih izbora koje osvaja trenutni predsednik Aleksandar Vučić izbijaju protesti kolokvijalno nazvani „protest protiv diktature“. I oni ubrzo u provladinim medijima bivaju proglašeni „obojenom revolucijom“.
Ono što je zanimljivo, jeste to da među prvim pominjanjima „obojenih revolucija“ u Srbiji i zapadnog uticaja u kontekstu protesta ove reči nisu dolazile od lokalnih zvaničnika. Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je još 2016. ocenila da iza protesta u Srbiji stoje SAD, pa je provladin tabloid Informer preneo kako je ruska zvaničnica navela da „zapadne službe bezbednosti“ drsko i planski guraju Srbiju u „obojenu revoluciju“. Naredne godine, tadašnji ministar odbrane Rusije Sergej Šojgu rekao je na sastanku sa tadašnjim srpskim ministrom odbrane Zoranom Đorđevićem da „niko ne misli da može da tek tako napada Srbe i da u Beogradu pravi obojene revolucije po ukrajinskom modelu“.
Nakon ovih izjava, pominjanje tzv. „obojene revolucije“ u srpskim prorežimskim tabloidima postaje sve češće. Glavni urednik ozloglašenog Informera u kolumni 2017. navodi da će opozicija u Srbiji pokušati da sprovede obojenu revoluciju. Iste godine, predsednik Aleksandar Vučić navodi da će vladati dok ga neka obojena revolucija ne sruši. Naredne godine u režimskim novinama političari bliski vlastim objašnjavaju da opozicija priželjkuje „novu obojenu revoluciju, državne udare i krvave prevrate“. Potom, tabloid naklonjen vlastima Alo povodom mirnih protesta 2019. godine piše da opozicija sprema „ukrajinski scenario“ i „Majdan u Beogradu“ aludirajući na veliki broj žrtava tokom ukrajinskih protesta. Da opozicija ili pobunjeni građani priželjkuju obojenu revoluciju tabloidi i analitičari naklonjeni vlastima, ali i državni zvaničnici navode i 2020, 2021, 2022 i 2023.
Iz godine u godinu, rastao je broj spominjanja „obojene revolucije“ ili Majdana u Srbiji kada se govori o protestima, da bi u poslednjih godinu i po dana njegova upotreba eskalirala do neviđenih razmera. Očigledno je da je ova terminologija u domaći diskurs ušla preko ruskih zvaničnika koji su komentarisali građanske proteste u Srbiji. Kako je u poslednjih 10 godina građanski bunt i nezadovoljstvo vlastima u Srbiji raslo tako se i upotreba prokremaljske propagandističke terminologije povećavala u rečnicima vladajućih struktura i njima naklonjenih medija i analitičara.
Dakle, domaća propaganda „obojenu revoluciju“ predstavlja kao nasilne proteste nastale usled delovanja stranog faktora. Na taj način, demonstranti se delegitimišu kao „strani plaćenici“ koji pokušavaju da izazovu haos u zemlji. Kroz poređenje sa Ukrajinom implicira se da bi ukoliko Srbija krene putem „obojene revolucije“ (u shvatanju vladajućih elita) može doživeti prvo scenario demonstracija koje podrazumevaju žrtve na ulicama, a potom i potencijalni rat. Kroz upotrebu ovih termina i poređenja širi se strah među građanima i podstiče pasivizacija građanskog aktivizma.
Poistovećivanje protesta u Srbiji sa Majdanom nije spontana reakcija, već jasno uhodana akcija. Vlast ovo radi iz više razloga, pre svega da bi nametnula svoj narativ i kontrolisala ono o čemu se govori. Vlast ne želi da se govori o razlozima zbog kojih su ljudi na ulici, već o tome ko navodno stoji iza njih.
Dakle, umesto da se raspravlja o konkretnim zahtevima, odgovornosti institucija, medijima i izborima, javnost se usmerava na priču o „obojenim revolucijama“, stranim centrima moći i mogućem nasilju.
Kao što smo već rekli, ovakav okvir preuzet je iz ruske propagandne mašinerije, gde se već godinama gotovo svaki oblik nezadovoljstva tumači kao spolja dirigovana destabilizacija. Dakle, uglavnom autoritarne vlasti koje koriste ovaj narativ ne polaze od toga da građani mogu imati autentičan bunt, već da su, kad god protestuju, nečiji instrument.
Ovaj narativ je istovremeno poruka upućena i stabilnom biračkom telu vladajuće stranke. U njima treba da probudi strah od haosa od kog može da ih spasi samo vladajuća partija.
Jedan od najmasovnijih protesta u Srbiji tokom 2025. godine desio se u Beogradu 28. juna. Danima nakon njega policija je počela da privodi studente sa različitih fakulteta i građane pod sumnjom da su odgovorni za nerede na tim protestima. To je bio povod da građani u Beogradu u znak podrške privedenima započnu blokade važnih ulica i raskrsnica.
Građani su tada za postavljanje barikada koristili kontejnere, metalne ograde i automobilske gume. Upravo su zbog toga pojedini provladini tabloidi tvrdili da građani „hoće Majdan u Beogradu”.
Kao glavni argument povezanosti između Evromajdana, koji je kulminirao svrgavanjem Viktora Janukoviča u Ukrajini i aktuelnih blokada u Srbiji, tabloid Srpski telegraf koristio je fotografije na kojima se vidi nekoliko automobilskih guma i ograde na ulicama.
„Gomile automobilskih guma na ulicama, barikade, postavljanje ograda već viđeni u prevratu u Ukrajini 2014”, pisao je tabloid Srpski telegraf 30. juna 2025.
Međutim, korišćenje kontejnera i automobilskih guma nije bilo svojstveno samo blokadama u Srbiji i Majdanu iz 2014. godine. Na primer, u Libanu su demonstranti 2021. palili automobilske gume na ulicama kako bi blokirali saobraćaj i izrazili nezadovoljstvo ekonomskom krizom.
Tokom protesta u Kataloniji 2019, koji su izbili nakon presuda separatističkim liderima, demonstranti su na primer palili kontejnere na ulicama, a slične scene su se mogle videti i na fotografijama sa masovnih protesta u Atini 2025. prilikom obeležavanja dve godine od pogibije 57 ljudi u železničkoj nesreći u Grčkoj.
U nastojanju da povežu ukrajinski Majdan i studentske proteste u Srbiji srpski tabloidi skovali su i termin „Majdanska svadba“. On se odnosi na pojavu da su pojedini mladenci u Srbiji tokom demonstracija izlazili sa sopstvenih svadbi i pridruživali se građanima koji protestuju, što bi obično bilo pozdravljeno od strane okupljenih. Tokom Evromajdana 2014. godine nešto slično se dogodilo i u Ukrajini, kada su mladenci došli na barikade.
„Radi se o klasičnom scenariju prisutnom u obojenim revolucijama“, navodi list Večernje novosti u jednom od svojih tekstova o „Majdanskim svadbama“ napominjući da se isto desilo i tokom Majdana u Ukrajini „koji je bio uvod u horor koji Ukrajina i danas preživljava“. U ovim vestima nedvosmisleno se širi strah od eskalacije sukoba poput onih koje su se u Ukrajini dešavale – kako tokom Majdana, tako i tokom invazije Rusije na Ukrajinu.
Međutim, kao i u slučaju guma i kontejnera, ni svadbe to jest izlasci mladenaca na proteste nisu jedinstvene isključivo za ukrajinski Majdan i srpske studentske proteste koji su nastupili nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Izlasci mladenaca na proteste dešavali su se i u Sjedinjenim državama tokom protestnog marša Black lives matter u Filadelfiji, ali i prošlogodišnjih protesta No kings usmerenih protiv Trampove administracije u Riversajdu. Sličnih „protestnih svadbi“ bilo je širom sveta – u Hongkongu, Istanbulu, Kairu…
Srpski tabloidi pisali su i o tome da demonstranti i opozicija najavljuju „krvoproliće po ukrajinskom receptu“ i da „planiraju Majdan u Beogradu“, glavnom gradu Srbije zato što je jedan od aktivista predložio na društvenim mrežama da se u blizini Narodne skupštine Srbije podigne 500 šatora. I ovde izostaje distinktivna poveznica sa ukrajinskim Majdanom, s obzirom na to da su protestni kampovi toliko ustaljena praksa širom sveta da su o njima pisani brojni naučni radovi.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušao je da aktuelne proteste poveže sa Majdanom navodeći i da su Ukrajinci svojevremeno poput srpskih demonstranata trenutno na protestima uzvikivali „ko ne skače taj je ćaci“. U srpskom protesnom slengu koji je nastao u prethodnih godinu i po dana ćaci označava čoveka lojalnog vladajućoj partiji i predsedniku Vučiću.
Međutim, osim što Ukrajinci sasvim sigurno nisu mogli da pevaju istu pesmu sa istim rečima kao Srbi – iz prostog razloga što reč ćaci nije postojala 2014. – slične pesmice su takođe rasprostranjene širom sveta na različitim protestima i događajima. Meksikanci su vikali „ko ne skače taj je gringo (Amerikanac iz SAD)“, feministkinje u Barseloni „ko ne skače taj je seksista“, a ovaj usklik je popularan i na stadionima širom Evrope. Ista pesmica, samo sa pogrdnim nazivom za Albance, u Srbiji se pevala na stadionima i pre Majdana u Ukrajini.
Sve sličnosti srpskih protesta sa Majdanom koje su tabloidi neumorno plasirali zaista postoje ali su univerzalne, pa važe i za druge proteste. Međutim, ona sličnost koju tabloidi prećutkuju, a koja ne ide u prilog vlastima, spada u domen suočavanja vlasti sa demonstrantima kakvu praktikuju proruski diktatori.
Naime, u Srbiji su kao i u Ukrajini 2014. godine tokom Majdana oformljene grupe mladića čiji je zadatak da se zajedno sa policijom obračunavaju sa demonstrantima. Oni imaju svoje kampove i deluju kao neformalna policija koju prava policija ne sputava u pravljenju incidenata. U Srbiji su to već pomenuti ćaci, dok su Ukrajini postojali takozvani tituški. Nakon Evromajdana i uspostavljanja nove Vlade u Ukrajini neki od ovih parapolicijskih provladinih aktivista završili su u zatvoru zbog napada i incidenata koje su izazivali.
Ovakvi narativi koji kruže srpskim medijima često se predstavljaju kao reakcija na konkretne domaće događaje, ali njihovo poreklo i doseg daleko nadilaze granice jedne države. Reč je o obrascima koji se godinama prenose regionom, prelaze jezičke i državne granice i lako nalaze plodno tlo u novim kontekstima.
Zemlje nastale raspadom Jugoslavije i danas funkcionišu gotovo kao jedinstveni medijski prostor. Jezička bliskost osigurava da sadržaji objavljeni u Beogradu bez ikakve prepreke dopiru do čitalaca u Sarajevu, Zagrebu, Podgorici ili Skoplju, i obrnuto.
Najočiglednije je to u izveštavanju o ratu u Ukrajini, gde se isti obrasci koji su korišćeni za tumačenje ratova devedesetih u Jugoslaviji danas mobilišu kako bi se opravdala agresija i relativizovala odgovornost za zločine.
Vladimir Putin je u govoru 24. februara 2022, kojim je najavio početak invazije punog razmjera na Ukrajinu, optužio Zapad za laži, licemjerje i kršenje međunarodnog prava. Već tada je napravio poređenje dešavanja u Ukrajini sa dešavanjima iz 1990-ih godina u zemljama bivše Jugoslavije. Naime, SFRJ se počela raspadati 1991. godine, a taj proces praćen je nizom oružanih sukoba.
Spomenuo je tada i 1999. godinu, odnosno bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije – NATO vazdušne napade na Srbiju i Crnu Goru 1999. godine, poduzete radi zaustavljanja srpskih vojnih operacija na Kosovu, te ratove u Iraku, Siriji i Libiji kao primjere zapadnog licemjerja i argumente koji opravdavaju ruske vojne akcije.
Da je ovim Putinovim porukama utvđen pravac djelovanja ruskih i pro-rusih propagandista, pokazali su kasnije mnogi događaji u ukrajinskom ratu koji su iskorišteni upravo za širenje narativa o „zapadnom licemjerju”. Već krajem februara 2022. Sputnjik je uporedio secesiju tzv. LNR i DNR s proglašenjem nezavisnosti Slovenije i Hrvatske 1991. godine, osuđujući zapadne zemlje što podržavaju jedno, ali ne i drugo.
Sputnik Srbija je četiri dana nakon početka rata u Ukrajini, povukao eksplicitne paralele između Kijeva i opkoljenog Sarajeva iz 90-ih, tvrdeći da se u Kijevu odvija „specijalna NATO operacija viđena u ratnom Sarajevu devedesetih godina”.
U toj interpretaciji, ukrajinske vlasti navodno svjesno žrtvuju sopstveno stanovništvo kako bi optužile Rusiju za ratne zločine. Kao „dokazi“ za takve tvrdnje navode se raspoređivanje vojske u urbanim zonama, naoružavanje civila i prisustvo zapadnih medija na terenu.
Sputnjik Srbija je regionalna ispostava ruske državne medijske kuće Sputnjik, osnovane 2014. pod okriljem državnog preduzeća Rosija Sevodnja, koja od 2015. godine iz Beograda objavljuje sadržaj na srpskom jeziku i finansira se iz federalnog budžeta Rusije. Medij je od osnivanja poznat po proruskim i antizapadnim narativima i vrlo čest akter članaka fektčeking organizacija širom sveta.
Poređenja rata u Ukrajini sa NATO bombardovanjem SRJ 1999. godine postala su jedan od najrasprostranjenijih propagandnih motiva, naročito u prvim danima invazije. Na društvenim mrežama i u medijima često se moglo čuti da Rusija „radi isto što je radio NATO“, čime se agresija na suverenu državu pokušava relativizovati i predstaviti kao legitimna reakcija.(1, 2, 3)
Kako je rat odmicao, poređenja sa Jugoslavijom postajala su sve intenzivnija, ali su dobila i novu funkciju – ne samo opravdavanje rata, već i negiranje zločina.
Kada su počeli da se gomilaju dokazi da Rusija gađa civilne mete, počele su da se šire i tvrdnje da zapadni mediji lažiraju ili sceniraju izveštaje o zločinima, kako bi se ruska strana neopravdano optužila.
Takva taktika negiranja realnosti, razvijena i usavršena tokom ratova devedesetih na Balkanu, postala je primarni alat ruske ratne propagande.
Centralni primer ove strategije je negiranje masakra u Buči u aprilu 2022. godine. Odmah nakon objavljivanja snimaka stradalih civila, ruski zvaničnici, institucije i mediji poput Sputnjika pokrenuli su široku kampanju tvrdeći da su tela na ulicama zapravo ‘glumci’ ili ‘lutke’, direktno reciklirajući narativ koji su srpski mediji i zvaničnici koristili decenijama za masakr na tržnici Markale u Sarajevu (1, 2, 3).
Ovaj narativ ‘insceniranog zločina’ korišćen je još i mesec ranije, kada je u martu 2022. bombardovano porodilište u Mariupolju. Tada je ruska ambasada u Londonu čak tvrdila da je povređena trudnica zapravo blogerka koja ‘glumi’ žrtvu.
Ovakva vrsta paralele i negiranja odgovornosti viđena je i 2024. godine, kada je u jutarnjim satima 8. jula pogođena dečija bolnica u Kijevu. Tada je u medijima u regionu Zapadnog Balkana objavljen niz članaka u kojima se direktno negira zločin na Markalama time što se tvrdi da je bio insceniran.
Slično poređenje ruski zvaničnici i mediji uradili su i nakon što je u septembru 2025. godine poljska vojska oborila nekoliko dronova koji su narušili vazdušni prostor te zemlje, uz tvrdnju da je reč o ruskim dronovima. Uskoro su na društvenim mrežama i u nekim medijima počele da kruže tvrdnje da je reč o napadima „pod lažnom zastavom”. Reč je o terminu koji označava operaciju ili napad izveden tako da izgleda kao da je druga strana počinilac. Tada je na portalu regionalne ispostave ruskog državnog medija Sputnik, 25. septembra 2025. godine, objavljen članak pod naslovom „Dronovi kao Markale: Hoće li i Poljska u rat s Rusijom”.
Na ovaj način se negiranje zločina u Ukrajini direktno hrani lokalnim revizionizmom, stvarajući zatvoreni krug u kojem se jedna laž koristi da bi potvrdila drugu.
Uspeh prokremaljske propagande nije slučajan i direktno zavisi od slabosti institucija i spremnosti političkih aktera da je aktivno podstiču. Tamo gde vladajuće strukture plaćaju i nagrađuju medije koji šire ovakve narative, propaganda nije pretnja sistemu, ona je njegov stub. A takvim sistemima medijska pismenost, kritičko mišljenje i proverene činjenice nisu tek neka neugodnost, već pravi neprijatelj.
Milica Ljubičić (Raskrikavanje.rs), Ivan Subotić (FakeNews Tragač) i Emir Zulejhić (Raskrinkavanje.ba)
Ova istraživanje, koje vodi Maldita.es (Španija), uključuje i FakeNews Tragač, Raskrikavanje (Srbija) i Raskrinkavanje (Bosna i Hercegovina). Istraživanje je deo projekta ATAFIMI. Stvaranjem pionirskog tehnološkog alata za proučavanje FIMI-ja i prekograničnih dezinformacijskih kampanja, sistem centralizuje i funkcioniše kao repozitorijum za dezinformacije otkrivene u ovim zemljama. Upotreba zajedničke metodologije nam omogućava da identifikujemo prekogranične dezinformacijske kampanje, kao i narative koji istovremeno kruže u Evropi i Latinskoj Americi.
