Pseudonaučne tvrdnje često se zasnivaju na nepouzdanim i / ili neproverljivim dokazima koji se ne mogu nezavisno ponoviti. Umesto rigorozne empirijske provere, one se oslanjaju na anegdote i selektivno birane primere koji navodno potvrđuju tvrdnju, dok se svi podaci koji joj protivreče sistematski ignorišu ili odbacuju. Kada se pojave protivni dokazi, umesto da se teorija preispita, pribegava se ad hoc objašnjenjima kako bi se izbeglo njeno opovrgavanje. Osim toga, pseudonauka često prebacuje teret dokaza na skeptike, zahtevajući od njih da opovrgnu tvrdnju, umesto da sama ponudi dokaze koji je potvrđuju.
Homeopatija je tipičan primer psudonauke. Zasniva se na dva osnovna principa: principu sličnosti (Similia Similibus Curentur – slično se sličnim leči) i doktrini dinamizacije (razblaživanja) lekova. Princip sličnosti uspostavio je osnivač homopatije nemački lekar Kristijan Federik Samuel Haneman (1775- 1843) na osnovu eksperimenta koji je sproveo na samom sebi. Iskoristićemo ovde opis ovog procesa objavljen na sajtu Društva homeopata Srbije:
Tokom prevoda “Lectures on the Materia medica” Vilijama Kalena naišao je na tvrdnju da kinin (China) leči malariju zato što ima gorak ukus. Budući da je bio otvorenog uma, zapitao se zašto i druge gorke stvari ne leče istu bolest. Mora da je postojao neki drugi razlog, mislio je. Odlučio je da ispita tu pojavu i počeo da uzima jako male doze Chine officialis na dnevnom nivou. Otkrio je da jako male doze ove supstance izazivaju simptome identične simptomima kod osobe koja je obolela upravo od te bolesti. Dao je bolesnom pacijentu supstancu u vrlo razblaženom obliku pripremljenu uz protresanje rastvora pri svakom razblaženju, i shvatio da na ovaj način može brzo, bezbedno i bez loših efekata da izleči bolest.
Uprkos brojnim pokušajima, Hanemanov orginalni eksperiment na kojem počiva princip sličnosti do danas nije uspešno ponovljen, a simptomi koje je iskusio nakon uzimanja kore kininovca pre odgovaraju simptomima alergijske reakcije na aktivne supstance koje ona sadrži, nego malariji (12, 13).
Drugi princip, po kome „vitalna sila“ postaje snažnija razblažavanjem neke supstance, u suprotnosti je sa osnovama hemije, farmakologije i biologije. Proces razblažavanja u homeopatiji sprovodi se na specifičan način. Na primer, Hanemanu je njegov sedlar napravio specijalnu dasku presvučenu kožom i napunjenu konjskim dlakama koja je služila za snažno udaranje bočice sa razblaženim rastvorom, jer je verovao da samo kombinacija razblažavanja i fizičkog udarca (sukusije) oslobađa „vitalnu silu“ iz supstance. Ipak, bez obzira na snagu i broj udaraca, u rastvorima koje je koristio Haneman (ili ih danas koriste homeopate) ne postoji šansa da sadrže ijedan molekul rastvarane supstance. Naime, najčešće korišćeno razblaženje od 30C podrazumeva rastvor u kome se jedna jedinica aktivne supstance nalazi u 1060 jedinica rastvarača, odnosno to je rastvor od
1 : 1000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000
Da bi neki rastvor sadržao jedan molekul aktivne supstance, aktivna supstanca može da bude rastvorena najviše u odnosu 1: 1023.
Doduše, u Hanemanovo vreme nauka još nije raspolagala ključnim otkrićima iz hemije i fizike, među njima i Avogadrovim brojem, koji nam omogućavaju da izvedemo ovaj račun. Ali savremenim homeopatama teško da može da promakne nešto što se uči još u osnovnoj školi. Kako bi se prevazišao ovaj problem, u homeopatiju se uvodi nova hipoteza: voda nekako ima sposobnost da „zapamti“ supstancu koja je u njoj bila rastvorena. Ako ostavimo po strani činjenice da eksperimenti Žaka Beneviste, začetnika ideje o „pamćenju vode“, pate od niza metodoloških slabosti, te da drugi istraživači nisu uspeli da repliciraju njegove nalaze, ovde treba postaviti i jedno zdravorazumsko pitanje. Čak i ako voda pamti, kako zna da treba da „zapamti“ samo one supstance koje imaju nameravano lekovito dejstvo, a da „zaboravi“ sve one druge sa kojima je došla u dodir i njihova dejstva (14, 15, 16)?
Pseudonaučne teorije često počivaju na nejasnim ili neodređenim pojmovima koje je teško, a ponekad i nemoguće testirati. Umesto jasno definisanih metoda, izostaje pravi eksperimentalni dizajn, pa se tvrdnje ne mogu proveriti na sistematičan način. Čak i kada se pojave novi nalazi, ovakve teorije ostaju nepromenjene, bez ikakvog prilagođavanja ili razvoja. Uz to, pseudonauka se neretko služi naučnim terminima, ali površno i bez stvarnog razumevanja, kako bi stvorila privid stručnosti.
Astrologija tvrdi da položaj planeta i zvezda u trenutku rođenja može uticati na ličnost i sudbinu pojedinca. Da bi vam astrolog „napravio horoskop“, on (ili ona) matematički utvrđuje tačan položaj planeta u momentu vašeg rođenja. U tumačenju dobijene mape neba koristi naučne termine kao što su konjunkcija, retrogradnost, energija. Deluje naučno?
U svetlu novih naučnih saznanja astrologija je ipak do sada ostala imuna na brojne dokaze koji bi trebalo da utiču na modifikovanje pretpostavki na kojima počiva. Moderni astrolozi se još uvek oslanjaju na znanja o kretanju nebeskih tela, njihovom broju i položaju koja su stara preko dve hiljade godina. Sunce se danas tokom jedne godine prividno „kreće“ kroz 13 sazvežđa, a u horoskopu i dalje imamo 12 horoskopskih znakova. Ali za ovo astrolozi imaju svoje objašnjenje: kažu da se zapadna (tropska) astrologija ne oslanja na stvaran položaj sazvežđa, već na fiksne sektore neba određene prema ravnodnevnicama, i da se zato znaci horoskopa ne menjaju (17).
Tu je i „retrogradni Merkur“, koji prema tumačenju astrologa ima „problematičan uticaj“ na ljude i njihove živote. A zapravo je reč samo o optičkom fenomenu koji se uočava zbog različitih brzina kretanja Merkura i Zemlje oko Sunca, pa se posmatraču tri do četiri puta godišnje čini kao da se Merkur kreće unazad. Ovaj prividni retrogradni put nema nikakav stvaran fizički uticaj na život na Zemlji. Gravitacioni uticaj Merkura je zanemarljiv – otprilike 170 puta manji od uticaja Meseca, i čak osam miliona puta manji od uticaja Sunca (20). I na kraju, retrogradno ili ne, dosadašnja istraživanja ukazuju da ne postoji povezanost između položaja planeta u momentu rođenja i osobina ličnosti (18, 19).
Pseudonauka često pribegava upotrebi stručnog žargona kako bi delovala verodostojnije, dok pritom nejasno prikazuje granicu između činjenica i tumačenja. Često se oslanja i na teorije zavere, pokušavajući da ospori ili diskredituje nauku.
Kvantna medicina je dobar primer pseudonaučnih uverenja koji ilustruje retoričke taktike i manipulacije. Nastala je u okvirima popularizacije kvantne mehanike sa jedne, i buđenja alternativne potkulture zainteresovane za „alternativnu medicinu“ s druge strane. Ono što karakteriše kvantnu medicinu je bolno nerazumevanje kvantne mehanike i gruba zloupotreba naučnog jezika (21, 22, 23). Tako se kvantna medicina bavi „energetskim disbalansom organizma“, a terapija se bazira na „finim podešavanjima, odgovarajućim frekvencijama kojima se organizam putem biorezonance dovodi u balans“ (24).
Dok kvantna medicina obilato koristi savremene kvantne uređaje za lečenje i održavanje fizičkog i duhovnog blagostanja, sa druge strane slične taktike koriste i zagovornici teze o postojanju „prirodnih energetskih polja“. Na primer, u tekstu objavljenom u Dnevnom avazu, Semir Osmanagić predstavlja rezultate navodnog istraživanja kojim je „otkrio Teslina torziona polja na Bosanskim piramidama“. Pa kaže (25):
3D struktura energetskih polja iznad lokacija 1-Bosanska piramida Sunca, 2-Bosanska piramida Meseca i 3-Zvonik, imaju sličnu konfiguraciju analognu pojmu skalarnog polja, oblika izduženog elipsoida sa maksimalnom gustinom na visini od 21.3, 25 i 13 m respektivno. Iskazana “valovitost” po intenzitetu i orjentaciji u terminologiji talasne mehanike odgovarala bi pojmovima afirmativno interferentnih procesa odnosno “slaganja” amplitude i faze pojedinih energetskih polja i konstituisanje “3D Stojećeg talasa” odnosno složenog Skalarnog (torzionog, axionskog, spinorskog, mikroleptonskog …).
Ove tvrdnje svakako prevazilaze znanja prosečnog čitaoca, ali njihov cilj i nije da pruže „dokaze“ već efektan narativ koji će čitaoca uveriti u njihovu naučnost. (Možete li da razumete šta bi gornji izvod trebalo da znači?)
U istom Osmanagićevom tekstu nailazimo i na argumente koji se zasnivaju na teorijama zavere i pokušaje diskreditacije zvanične nauke. Tako Osmanagić ukazuje da su njegovi „dokazi o najstarijem i najkvalitetnijem betonu na svijetu, pronađenom na Bosanskoj piramidi Sunca, te postojanju najveće mreže prahistorijskih tunela izazvali pisanje peticija Europske arheološke asocijacije protiv našeg istraživanja“.
Mada je Evropska arheološka asocijacija zaista reagovala, to nije bilo zato što su pronađeni „najstariji i najkvalitetniji beton“ i „najveća mreža tunela“, već zato što prikupljeni dokazi sa terena ukazuju da se radi o prirodnim formacijama, a da Osmanagićeva iskopavanja ozbiljno ugrožavaju bogato arheološko nasleđe ovog područja (26).
Kao kontraargument Osmanagić poteže onaj dobro poznati trik koji se zasniva na premisi da je nauka zatvoren, statičan sistem: „Pogrešno nas uče, ili bolje reći, programiraju, u svim temeljnim oblastima znanja“.
Argumenti se u pseudonauci zasnivaju na autoritetu, a ne dokazima.
U vreme pandemije koronavirusne bolesti među protivnicima vakcinacije često su se mogli čuti argumenti utemeljeni na stvarnim ali i potpuno fabrikovanim izjavama francuskog imunologa Lika Montanjea. Osim što se radilo o stručnjaku iz oblasti imunologije, dakle iz odgovarajuće naučne oblasti, dodatnu snagu njegovom autoritetu davala je i činjenica da je Montanje 2008. godine dobio Nobelovu nagradu za medicinu za otkriće virusa humane imunodeficijencije (HIV).
U to vreme rado se prenosila izjava iz dokumentarca „Hold-Up“ iz maja 2021. godine, u kojem je tvrdio da su vakcinacije „velika greška“ i da navodno „vakcine stvaraju nove sojeve virusa“. Dokaza za ovu tvrdnju nije bilo. Svi virusi, pa tako i SARS-CoV-2, mutiraju tokom vremena (27, 28). Što se virus više širi u populaciji i izaziva veći broj infekcija – to je veća verovatnoća da će mutirati. Svaka nova prilika za širenje znači i više replikacija, a samim tim i više šansi za promene u njegovom genetskom materijalu (29).
Montanje, nažalost, nije prvi, a verovatno ni poslednji nobelovac koji je zastranio (30). Kako onda da znamo koliko poverenja možemo imati u sve druge stručnjake? O tome čitajte u našoj narednoj lekciji.
Pseudonauka izbegava stručnu proveru: umesto da bude predstavljena u recenziranim časopisima i podložna kritikama stručnjaka, ona se promoviše na društvenim mrežama i u medijima, gde izostaje naučna kontrola i kritička evaluacija. Ovom pitanju posvetićemo čitav naredni deo kursa.
