20.09.2024.Čitaoci nam svakodnevno šalju predloge za analize, ali ovaj je bio poseban: morali smo da prečešljamo više od hiljadu tekstova kako bismo došli do zaključaka koji su pred vama.
Šta kaže naš čitalac? „Dok sam bio u srednjoj školi, profesorka nas je pitala da li znamo gde se pojavljuje stih Branka Radičevića Od kolevke pa do groba / najlepše je đačko doba. Niko na to pitanje nikad nije dao odgovor.“ Kao intuitivno rešenje nameće se „Đački rastanak“, ali ga je naš čitalac pažljivo pročitao i zaključio da je posredi mit. „Dakle, gde i kada je prvi put upotrebljena ova fraza i ko je uopšte prvi izgovorio ove reči?“
Na Tragaču po pravilu nastojimo da pobrojimo gde se sve pojavila određena sumnjiva informacija, ali bi to u ovom slučaju bilo neizvodljivo: Radičević je na toliko mesta naveden kao autor stihova Od kolevke pa do groba / najlepše je đačko doba da deluje kao da se to uopšte ne dovodi u pitanje, kao da je to opštepoznata činjenica.
Pregledali smo ne samo čitav opus Branka Radičevića, već i kompletnu arhivu Zmajevog „Nevena“ i druge arhive novina za decu, dvadesetak zbirki poezije za decu (uključujući i one s kraja 19. i početka 20. veka), Brankova pisma, dodatne arhivske materijale, kao i dvadesetak naučnih radova. Naposletku, razgovarali smo i sa poznavaocima dela Branka Radičevića. Do čega smo došli?
Ne.
Opus Branka Radičevića nije veliki i lako je pretraživ. On u više navrata (kao i Zmaj) rimuje „doba“ i „groba“: na primer, u elegiji „Kad mlidijah umreti“ poručuje „dođe doba da idem u groba“, a u „Đačkom rastanku“ dvaput rimuje iste reči:
Nema, međutim, konkretnih stihova za kojima tragamo. Nije ih bilo ni u stihovima drugih pesnika tog vremena, u zbirkama koje smo detaljno pretražili.
Dodatno smo se konsultovali sa trojicom stručnjaka. Nenad Nikolić, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, kome je u fokusu istraživanja srpska književnost 18. i 19. veka, kaže za FakeNews Tragač da se „nikada nije zanimao poreklom tih stihova“, ali da u onome čime se bavi „na njih nije nailazio“. Dodaje kako je moguće da ovi stihovi „potiču iz zabavno-poučne periodike devetnaestog veka“, kao i da, može biti, nisu deo osmeračke pesme, već su – jednostavno – „krilatica koja se vremenom osamostalila“.
Upravo se zabavno-poučnom periodikom u svojoj doktorskoj disertaciji bavio Dušan Ivanić, univerzitetski profesor u penziji. On za Tragač kaže da stihovi „Od kolevke pa do groba…“ ne potiču ni od Branka ni od Zmaja, već da je ta fraza postala poput poštapalice, poslovice, izreke, pa da u tom smislu „više i nije važno gde je prvi put napisana / kazana“.
Obratili smo se i jednom od najvećih poznavalaca dela Branka Radičevića, književniku Nenadu Grujičiću, predsedniku „Brankovog kola“. Grujičić je bio vrlo konkretan: „Ono što vam pouzdano mogu kazati – to nisu stihovi Branka Radičevića“.
Izraz „Od kolevke pa do groba“ danas doživljavamo kao stih, ali on se isprva javljao bez pratećih rima, kako bi označio nešto što traje celog života. U malčice drugačijim varijantama već se vekovima koristi u engleskom jeziku („womb to tomb“ ili „cradle to the grave“), dok se u nemačkom javlja samostalno („von der Wiege bis zur Bahre“), ali i kao deo rimovane poslovice „Von der Wiege bis zur Bahre, feste Gewohnheiten sind das einzig Wahre“ (doslovno – Od kolevke pa do groba, dobre navike su prava stvar). Istoričarka književnosti Irena Grickat navodi kako se metonimijski par „kolevka“ i „grob“ koristi u raznim jezicima da označi početak i kraj života.
Izraz „od kolevke (pa) do groba“ pronalazimo u različitim arhivskim materijalima na srpskom jeziku, počevši od kraja 19. veka. Na primer, „Male novine“ 1890. godine objavljuju „Elegiju“ autora koji se potpisuje kao Sen-Žist, a pesmu otvaraju sledeći stihovi:
Beše doba – burno doba,
Kad je Srbin tugu znao:
Od kolevke pa do groba
S dušmanom se svojim klao
List „Učitelj“ godinu dana kasnije primećuje da čovek „od kolevke do groba opaža stalno svoje ja“, a „Bratstvo“ 1889. piše da iz narodnih pesama „najbolje možemo videti narodne običaje u životu od kolevke do groba“.
Odgovori eksperata sa kojima smo razgovarali naveli su nas na sledeću pomisao: ono za čim tragamo možda i nije cela pesma, već vezani stihovi (krilatica) bez jasnog autorstva.
Pretražili smo baze naučnih radova, a jedan nam je privukao posebnu pažnju: Sara Semenski završila je Filozofski fakultet u Zagrebu tako što je odbranila diplomski rad pod nazivom „Spomenar nekad i danas: razvoj žanra“. Analizirala je hrvatske spomenare iz 19, 20. i 21. veka, pri čemu je najstariji bio iz 1839. godine. Semenski navodi kako se stihovi „Od kolevke pa do groba / najlepše je đačko doba“ nalaze u nekoliko spomenara, najranije tridesetih godina 20. veka. „Iako se tekstualni iskaz smatra tradicionalnim spomenarskim, riječ je o autorskom zapisu pjesnika Branka Radičevića“, napominje autorka – ali biće da je istina upravo suprotna.
Korak dalje u prošlost odveo nas je rad Aleksandre Ćirić „Spomenar Mare Petrović“, jer su posvete u analiziranom notesu rumske tinejdžerke unošene između 1923. i 1927. godine. Jedan od ispisa glasio je
Od zipke pa do groba
Najljepše je đačko doba
Blago onom koji ume
Đačko doba da razume
Ovo je ujedno bio i najstariji zapis do kog smo došli. Budući da se u njemu umesto „kolevke“ koristi sinonim „zipka“, započeli smo novi krug pretrage. Rezultat? Ponovo smo došli do nečeg sličnog, ali ne i istog. Hrvatski pisac August Šenoa je, naime, 1874. objavio pesmu „Radi!“ koju otvaraju sledeći stihovi:
Od zipke pa do groba
Tek kratak vam je put,
Tek tren je ljudsko doba,
Sav život san i slut.
Zatočenice italijanskog koncentracionog logora u Bakru (1942-1943) takođe su pisale spomenare, a Natka Badurina posvetila im je deo svog rada „Pamćenje talijanskih logora iz Drugoga svjetskog rata“. Jedna od logorašica piše „Od kolijevke pa do groba / Najgore je ovo doba“, a potom sledi i nastavak (sličan onom iz spomenara Mare Petrović): „Blago onom koji ume / ovaj život da razume“. Autorka rada navodi da je prvi stih Zmajev, i on zaista potiče iz 28. pesme „Đulića uvelaka“:
Blago onom, koji ume
Da bez reči bol izrazi,
Bilo skladom glasovirnim,
Bilo vrule meki glasi
Primer dnevnika zatočenica italijanskog koncentracionog logora u Bakru lepo ilustruje fleksibilnost i prilagodljivost zagonetnih stihova. Iako različitim svojim elementima i vrstom rime podsećaju na stihove kakvi su nastajali s kraja 19. i početkom 20. veka, ne možemo ih pripisati jednom konkretnom autoru. Oni su se razvijali, menjali i prilagođavali „od ruke do ruke“, od sveske do spomenara, od zipke do kolevke, dok ih u nekom momentu neko nije pripisao Radičeviću – i u tom formatu ih stavio u poetski formalin.
Stefan Janjić i Nikola Đurić, FakeNews Tragač
