Branko Radičević nije autor stihova „Od kolevke pa do groba / najlepše je đačko doba“

Čitaoci nam svakodnevno šalju predloge za analize, ali ovaj je bio poseban: morali smo da prečešljamo više od hiljadu tekstova kako bismo došli do zaključaka koji su pred vama.

Šta kaže naš čitalac? „Dok sam bio u srednjoj školi, profesorka nas je pitala da li znamo gde se pojavljuje stih Branka Radičevića Od kolevke pa do groba / najlepše je đačko doba. Niko na to pitanje nikad nije dao odgovor.“ Kao intuitivno rešenje nameće se „Đački rastanak“, ali ga je naš čitalac pažljivo pročitao i zaključio da je posredi mit. „Dakle, gde i kada je prvi put upotrebljena ova fraza i ko je uopšte prvi izgovorio ove reči?“

Na Tragaču po pravilu nastojimo da pobrojimo gde se sve pojavila određena sumnjiva informacija, ali bi to u ovom slučaju bilo neizvodljivo: Radičević je na toliko mesta naveden kao autor stihova Od kolevke pa do groba / najlepše je đačko doba da deluje kao da se to uopšte ne dovodi u pitanje, kao da je to opštepoznata činjenica.

Pregledali smo ne samo čitav opus Branka Radičevića, već i kompletnu arhivu Zmajevog „Nevena“ i druge arhive novina za decu, dvadesetak zbirki poezije za decu (uključujući i one s kraja 19. i početka 20. veka), Brankova pisma, dodatne arhivske materijale, kao i dvadesetak naučnih radova. Naposletku, razgovarali smo i sa poznavaocima dela Branka Radičevića. Do čega smo došli?

Da li stihovi potiču iz „Đačkog rastanka“?

Ne.

Da li je stihove napisao Branko Radičević?

Opus Branka Radičevića nije veliki i lako je pretraživ. On u više navrata (kao i Zmaj) rimuje „doba“ i „groba“: na primer, u elegiji „Kad mlidijah umreti“ poručuje „dođe doba da idem u groba“, a u „Đačkom rastanku“ dvaput rimuje iste reči:

Nema, međutim, konkretnih stihova za kojima tragamo. Nije ih bilo ni u stihovima drugih pesnika tog vremena, u zbirkama koje smo detaljno pretražili.

Dodatno smo se konsultovali sa trojicom stručnjaka. Nenad Nikolić, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, kome je u fokusu istraživanja srpska književnost 18. i 19. veka, kaže za FakeNews Tragač da se „nikada nije zanimao poreklom tih stihova“, ali da u onome čime se bavi „na njih nije nailazio“. Dodaje kako je moguće da ovi stihovi „potiču iz zabavno-poučne periodike devetnaestog veka“, kao i da, može biti, nisu deo osmeračke pesme, već su – jednostavno – „krilatica koja se vremenom osamostalila“.

Upravo se zabavno-poučnom periodikom u svojoj doktorskoj disertaciji bavio Dušan Ivanić, univerzitetski profesor u penziji. On za Tragač kaže da stihovi „Od kolevke pa do groba…“ ne potiču ni od Branka ni od Zmaja, već da je ta fraza postala poput poštapalice, poslovice, izreke, pa da u tom smislu „više i nije važno gde je prvi put napisana / kazana“.

Obratili smo se i jednom od najvećih poznavalaca dela Branka Radičevića, književniku Nenadu Grujičiću, predsedniku „Brankovog kola“. Grujičić je bio vrlo konkretan: „Ono što vam pouzdano mogu kazati – to nisu stihovi Branka Radičevića“.

Odakle potiče izraz „od kolevke pa do groba“?

Izraz „Od kolevke pa do groba“ danas doživljavamo kao stih, ali on se isprva javljao bez pratećih rima, kako bi označio nešto što traje celog života. U malčice drugačijim varijantama već se vekovima koristi u engleskom jeziku („womb to tomb“ ili „cradle to the grave“), dok se u nemačkom javlja samostalno („von der Wiege bis zur Bahre“), ali i kao deo rimovane poslovice „Von der Wiege bis zur Bahre, feste Gewohnheiten sind das einzig Wahre“ (doslovno – Od kolevke pa do groba, dobre navike su prava stvar). Istoričarka književnosti Irena Grickat navodi kako se metonimijski par „kolevka“ i „grob“ koristi u raznim jezicima da označi početak i kraj života.

Izraz „od kolevke (pa) do groba“ pronalazimo u različitim arhivskim materijalima na srpskom jeziku, počevši od kraja 19. veka. Na primer, „Male novine“ 1890. godine objavljuju „Elegiju“ autora koji se potpisuje kao Sen-Žist, a pesmu otvaraju sledeći stihovi:

Beše doba – burno doba,
Kad je Srbin tugu znao:
Od kolevke pa do groba
S dušmanom se svojim klao

List „Učitelj“ godinu dana kasnije primećuje da čovek „od kolevke do groba opaža stalno svoje ja“, a „Bratstvo“ 1889. piše da iz narodnih pesama „najbolje možemo videti narodne običaje u životu od kolevke do groba“.

Gde se prvi put stihovi javljaju u celosti?

Odgovori eksperata sa kojima smo razgovarali naveli su nas na sledeću pomisao: ono za čim tragamo možda i nije cela pesma, već vezani stihovi (krilatica) bez jasnog autorstva.

Pretražili smo baze naučnih radova, a jedan nam je privukao posebnu pažnju: Sara Semenski završila je Filozofski fakultet u Zagrebu tako što je odbranila diplomski rad pod nazivom „Spomenar nekad i danas: razvoj žanra“. Analizirala je hrvatske spomenare iz 19, 20. i 21. veka, pri čemu je najstariji bio iz 1839. godine. Semenski navodi kako se stihovi „Od kolevke pa do groba / najlepše je đačko doba“ nalaze u nekoliko spomenara, najranije tridesetih godina 20. veka. „Iako se tekstualni iskaz smatra tradicionalnim spomenarskim, riječ je o autorskom zapisu pjesnika Branka Radičevića“, napominje autorka – ali biće da je istina upravo suprotna.

Korak dalje u prošlost odveo nas je rad Aleksandre Ćirić „Spomenar Mare Petrović“, jer su posvete u analiziranom notesu rumske tinejdžerke unošene između 1923. i 1927. godine. Jedan od ispisa glasio je

Od zipke pa do groba
Najljepše je đačko doba
Blago onom koji ume
Đačko doba da razume

Ovo je ujedno bio i najstariji zapis do kog smo došli. Budući da se u njemu umesto „kolevke“ koristi sinonim „zipka“, započeli smo novi krug pretrage. Rezultat? Ponovo smo došli do nečeg sličnog, ali ne i istog. Hrvatski pisac August Šenoa je, naime, 1874. objavio pesmu „Radi!“ koju otvaraju sledeći stihovi:

Od zipke pa do groba
Tek kratak vam je put,
Tek tren je ljudsko doba,
Sav život san i slut.

Od kolevke do zipke, od zipke do groba

Zatočenice italijanskog koncentracionog logora u Bakru (1942-1943) takođe su pisale spomenare, a Natka Badurina posvetila im je deo svog rada „Pamćenje talijanskih logora iz Drugoga svjetskog rata“. Jedna od logorašica piše „Od kolijevke pa do groba / Najgore je ovo doba“, a potom sledi i nastavak (sličan onom iz spomenara Mare Petrović): „Blago onom koji ume / ovaj život da razume“. Autorka rada navodi da je prvi stih Zmajev, i on zaista potiče iz 28. pesme „Đulića uvelaka“:

Blago onom, koji ume
Da bez reči bol izrazi,
Bilo skladom glasovirnim,
Bilo vrule meki glasi

Primer dnevnika zatočenica italijanskog koncentracionog logora u Bakru lepo ilustruje fleksibilnost i prilagodljivost zagonetnih stihova. Iako različitim svojim elementima i vrstom rime podsećaju na stihove kakvi su nastajali s kraja 19. i početkom 20. veka, ne možemo ih pripisati jednom konkretnom autoru. Oni su se razvijali, menjali i prilagođavali „od ruke do ruke“, od sveske do spomenara, od zipke do kolevke, dok ih u nekom momentu neko nije pripisao Radičeviću – i u tom formatu ih stavio u poetski formalin.

Stefan Janjić i Nikola Đurić, FakeNews Tragač