08.05.2025.U proleće 1918. godine svet je još uvek prebrojavao žrtve najvećeg ratnog sukoba koji je do tada zadesio čovečanstvo, a onda se pojavila nova, nevidljiva pretnja. Dok se primirje naziralo, a vojnici sa frontova se polako vraćali kućama, iz dalekih rovova putovao je i jedan tihi putnik, za mnoge fatalniji od granata. U Španiji su novine brujale o kašlju kralja Alfonsa XIII i neobično jakoj groznici, dok su druge zemlje bile suviše zauzete ušminkavanjem ratne slike. Istina je, kao i obično, bila zamaskirana i putovala je tiho, brzo i bez pasoša, baš poput virusa.
Pandemija gripa koja je počela 1918. godine imala je tri talasa – u proleće, jesen i zimu, a ono što je karakteristično jeste da je izuzetno velika smrtnost bila među osobama starosti od 20 do 40 godina, što se razlikovalo od do tada poznatih slučajeva sezonskih epidemja gripa i drugih bolesti. Procenuje se da je od ovog gripa obolelo negde oko 500 miliona ljudi, dok broj žrtava varira od 50 do 100 miliona. Samo u Sjedinjenim Američkim Državama je preminulo oko 675 000 ljudi, što je za ovu zemlju predstavljalo veći broj žrtava nego u Vijetnamskom, Korejskom i oba svetska rata.
Grip iz 1918. godine dobio je nadimak „španska groznica“, ali ne zato što se zaista najpre pojavio u Španiji, koja je bila vojno neutralna, već zato što je ova zemlja bila prva koja je javno progovorila o njemu. Dok su države upletene u Prvi svetski rat skrivale loše vesti, kako ne bi potresle moral vojske i naroda, španske novine su bez zadrške pisale o bolesnima i groznici. Tako je svet stekao pogrešan utisak i Španiji je prilepljena etiketa koja se zadržala do danas. Zapravo, prvi slučajevi su se najverovatnije pojavili u SAD.
Jedan od prvih poznatih slučajeva pojavio se 11. marta 1918. u vojnom kampu Fort Rajli u Kanzasu, gde su blato, veliki broj ljudi na malom mestu, kao i nedostatak higijene, napravili savršen teren za širenje virusa. U roku od nedelju dana, više od 500 vojnika završilo je u bolnici sa ozbiljnim simptomima misteriozne bolesti. Epidemija se munjevito proširila po drugim američkim saveznim državama, dok su mornari na brodovima u lukama duž istočne obale takođe počeli da obolevaju. Ipak, kako je virus uglavnom napadao vojnike, a ne civile, ostao je van fokusa javnosti.
Vojnici iz Fort Rajlija su poneli virus sa sobom na brodove koji su ih prevozili ka Evropi. Tesni i zatvoreni prostori, idealni za „kuvanje“ zaraza, stvorili su savršenu podlogu za dalje širenje. Kada su se iskrcali u Francusku, virus je eksplodirao poput tempirane bombe, ne praveći razliku između Saveznika i Centralnih sila. Amerikanci su ga nazivali „ljubičasta smrt“, Francuzi su nadenuli nadimak „gnojni bronhitis“, a Italijani su pominjali „groznicu peskarskih mušica“. Bez obzira na jezik ili stranu rata, svi su znali jedno: nešto opasno i nevidljivo se širi, i niko nije bio siguran.
Baš kao i sa nedavnom pandemijom korona virusa, farmaceutske kompanije su i te 1918. godine radile prekovremeno, pokušavajući da razviju vakcinu protiv „španske groznice“. Međutim, bilo je prekasno – virus je nestao pre nego što su uopšte uspeli da ga izoluju, ali ne pre nego što je sa sobom odneo na desetine miliona života.
Inače, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je 2015. objavila preporuke o praksama za imenovanje zaraznih bolesti. SZO je tada dala preporuke naučnicima i javnim zvaničnicima da izbegavaju nazive koji upućuju na određene ljude, mesta, životinje ili zanimanja, tako da više ne bi trebalo da dolazi do zabuna kao što je to bio slučaj sa „španskom groznicom“.
Đorđe Majstorović, FakeNewsTragač
