24.07.2025.Američki zapad, pozni 19. vek: dva čoveka na gradskom trgu, jedan naspram drugog, heroj u belom, negativac u crnom šeširu, razrešavaju svoj sukob revolverima – ko je brži na obaraču ostaje u životu. Takvu scenu nalazimo u bezbroj vesterna, filmskog žanra koji je nekada bio okosnica Holivuda, a samim tim i čitave jedne epohe u istoriji kinematografije. S obzirom na to koliko je puta opisani prizor prikazan u delima najveće svetske filmske industrije, bilo bi razumno pretpostaviti da je on zasnovan na stvarnoj tradiciji. Ali da li je to zaista slučaj? Da li su revolveraški obračuni na Divljem zapadu zaista istorijski utemeljeni?
Pucnjave ovog tipa bile su „nečuvene“ na Starom zapadu, američkim teritorijama zapadno od reke Misisipi u drugoj polovini 19. veka, navodi se u jednoj uvaženoj i obimnoj studiji američke ekspanzije na Zapad (str. 327). „Omiljena izmišljena tradicija Amerike“, tako je starozapadne revolveraške obračune nazvao istoričar Robert Dajkstra (str. 279). „Skoro da ih nije ni bilo“, navodi istoričar Džon Farager i dodaje da su malobrojni obračuni koji se jesu dogodili, poput okršaja između „Divljeg“ Bila Hikoka i Dejvisa Tata iz 1865. godine, poznati upravo zato što su bili toliko retki.
U redu, ljudi nisu ginuli u ritualizovanim dvobojima, ali jesu stradali od vatrenog oružja, zar ne? To jest, iako revolveraških okršaja gotovo da nije ni bilo, smrtonosno interpersonalno nasilje iliti ubistva jesu bila uobičajena na famozno nasilnom Divljem zapadu? Ovo je već složenije pitanje, a oko odgovora ni sama akademska zajednica nije složna.
Spor je metodološke prirode. Strana koja tvrdi da je Stari zapad bio izvanredno nasilan služi se metrikom koju Ef-Bi-Aj (FBI) koristi decenijama unazad – brojem ubistava na 100.000 osoba (u okviru ove statistike istoričari ne ubrajaju žrtve Američko-indijanskih ratova, budući da one nisu bile ograničene na starozapadnu epohu). Recimo, 1980. godine Majami je zabeležio stopu ubistava od 32,7 (str. 74), najvišu u Americi za tu godinu. Tačno 100 godina ranije, ozloglašeni Dodž Siti iz Kanzasa, čiji je naziv – kroz frazu get out of Dodge (poziv da se napusti opasna situacija) – ušao u svakodnevni govor kao sinonim za opasnost, zabeležio je stopu ubistava od 100,4 (str. 334) – više nego tri puta veću od rekordno nasilnog Majamija iz 1980.
Ovako postavljene, stvari deluju prilično jasno – Dodž Siti je bio izuzetno nasilno mesto. Međutim, situacija postaje zamršenija kada iste ove podatke predstavimo u apsolutnim brojkama. Za Majami je to 515 ubistava na populaciji od 1.572.842 stanovnika, ali taj deo nije problematičan. Ono što sledi jeste: Dodž Siti je 1880. brojao svega 996 žitelja, i te godine je u ovom gradiću zabeleženo samo jedno ubistvo (umnogome zahvaljujući strogim merama kontrole oružja, znatno strožim nego u današnjoj Americi).
Zbog toga što su širom Starog zapada populacije naseljenih mesta bile ovako male, jedna grupa istoričara smatra da upotreba stope ubistava nije metodološki primerena u ovom kontekstu, budući da će brojke dobijene ovom metodom neminovno biti iskrivljene usled malih uzoraka – primera radi, Dodž Siti je 1877. i 1882. zabeležio za 100 poena manju stopu ubistava, odnosno stopu ubistava od 0 (str. 178), jer nijedna osoba nije ubijena tih godina. Kako bi se, u nedostatku opsežnijih podataka, izbegla ova zamka malih brojeva, autori predlažu prosek ubistava na godišnjem nivou za određeni broj godina kao najbolju metodu prikaza smrtonosnog nasilja na Starom zapadu – u slučaju Dodž Sitija, to bi bilo, na primer, 1,7 ubistava godišnje za desetogodišnji period od 1876. do 1885. godine (str. 340).
Da li je brojka od 1,7 ubistava godišnje u mestu sa oko 1.000 stanovnika pokazatelj izuzetnog ili uobičajenog stepena nasilja, otvoreno je pitanje. Za iole smislen odgovor, valjalo bi ga nadopuniti potpitanjem: nasilno u odnosu na šta? I ovde dolazimo do konsenzusa među „zavađenim“ istoričarima koji je od značaja za našu temu – čak i zagovornici teze o izuzetno nasilnom Zapadu priznaju da on nije bio toliko krvav kao što vesterni sugerišu (str. 174-175).
Predrag Mijatović, FakeNews Tragač
