25.07.2025.„Šta se desilo sa starom bankom? Bila je prelepa“, pita vidno razočarani prolaznik kroz zapadnoamerički gradić na izmaku 19. veka, dok gleda radnike kako zaključavaju pred kraj radnog vremena. „Ljudi su je stalno pljačkali“, lakonski mu odgovara čuvar. Prolaznik se još jednom osvrće ka sada zatvorenoj ustanovi i pre nego što će zakoračiti napolje konstatuje: „Mala cena da se plati za lepotu“.
Pljačke banaka, sa razbojnicima koji blagajnike i slučajne prolaznike drže na nišanu dok iz sefa izvlače novac i potom beže iz varoši na konjima, svojstvene su vesternu, tom najtipičnijem i najbrojnijem holivudskom žanru, i gore citirani film, „Buč Kasidi i Sandens Kid“, nije nikakav izuzetak. Buč i Sandens bili su stvarni odmetnici sa kraja 19. i početka 20. veka i stvarno su, kao što opisana scena nagoveštava, a nastavak filma dočarava, pljačkali banke. Ako je suditi po vesternima, njih dvojica bili su samo jedni od mnogih koji su se bavili ovim zanatom na Divljem zapadu. Ali šta kažu istorijski dokazi? Jesu li banke na Divljem zapadu zaista bile, kako naglašava čuvar iz „Buča i Sandensa“, „stalno pljačkane?“
Istorijski dokazi kažu da nisu, ni izbliza. Prema podacima dvoje istraživača koji su se bavili istorijom bankarstva na Američkom zapadu, u periodu od 1859. do 1900. godine, odnosno razdoblju za koji bi većina istoričara rekla da se manje-više podudara sa epohom Divljeg zapada, u 15 saveznih država zapadno od poteza Minesota-Misuri-Teksas zabeležen je svega jednocifren broj pljački (od kojih je Buč Kasidi zaslužan za dve). U godinama nakon što je ova studija objavljena, mnoge američke novine iz ovog doba su digitalizovane, tako da je taj broj sada uvećan pljačkama koje su u međuvremenu zabeležene, ali ne i dovoljno uvećan za reviziju pređašnjeg zaključka – pljačke banaka su na Divljem zapadu bile retke, a kao razloge za to istraživači navode lokaciju banaka (u središtu varoši, sa drugim zgradama uz oba bočna zida), gvozdene sefove i naoružane meštane.
Pljačke banaka pritom nisu izuzetak; pljačke poštanskih kočija, pljačke pojedinačnih građana, zatim krađe i provale takođe su bile retkost na Starom zapadu, a druga veća krivična dela, kao što su silovanje, rasno nasilje i teži oblici maloletničke delinkvencije, bili su gotovo nepostojeći, pokazuje studija dva tipična rudarska gradića (Aurora, Nevada i Bodi, Kalifornija) iz ovog perioda. Čak je i većina manjih američkih gradova današnjice, a o metropolama da i ne govorimo, „daleko više preplavljena kriminalom i daleko opasnija nego što su to bili Aurora i Bodi“, zaključak je autora ovog rada.
Prema tome, portret Starog zapada koji pronalazimo u vesternima po mnogo čemu ne odgovara istorijskim činjenicama. Banke tada (skoro da) nisu ni bile pljačkane, sukobi se, kao što smo videli u prethodnom tekstu iz ove rubrike, nisu razrešavali revolveraškim obračunima, a zemlja, po svemu sudeći, „nije bila osvajana oružjem, već lopatama i znojem“ (str. 277). Bez obzira na to – ili možda upravo zbog toga, jer stvarni Zapad zvuči isuviše prozaično u odnosu na onaj koji je kolonizovao našu maštu – mit o Divljem zapadu istrajava. Kao što nam i sami mitotvorci poručuju, njemu je teško odoleti čak i kad smo upoznati sa činjenicama. „Ovo je Zapad, gospodine“, kaže urednik novina u „Čoveku koji je upucao Libertija Valansa“, pretposlednjem vesternu neosporno najznačajnijeg reditelja u istoriji žanra, Džona Forda. „Kada legenda postane fakt, štampajte legendu“.
Predrag Mijatović, FakeNews Tragač
