Da li je domali prst leve ruke jedini koji ima venu koja vodi do srca?

Svakoga dana, svuda u svetu, odigrava se sledeći prizor: jedna osoba (najčešće muškarac) pita drugu (najčešće ženu) da li će se udati za njega; žena pristaje i muškarac joj stavlja verenički prsten na domali prst leve ruke.

Zašto baš leve? I zašto baš ovaj prst? Ako o tome krenete da ispitujete rodbinu i prijatelje, pre ili kasnije naići ćete na sledeći, mora se priznati dražestan odgovor: prsten se stavlja na domali prst leve ruke zato što je on jedini koji ima venu koja vodi direktno do srca. Da stvar deluje još uverljivije, ta vena ima i vlastiti naziv – vena amoris, odnosno vena ljubavi.

Ova vera u ljubavnu venu, kao što njen latinski naziv sugeriše, nije nova pojava. Izraz vena amoris pronalazimo u „Traktatu o veridbi i bračnim ugovorima“ engleskog pravnika Henrija Svinburna, objavljenom još u 17. veku, u kojem se autor poziva na „usvojeno mišljenje učenih i iskusnih u seciranju i anatomiji ljudskih tela“ i upućuje na antičke izvore. I zaista, navodna spona između domalog prsta i srca zabeležena je (doduše ne kao vena, već kao nerv) i u Saturnalijama starorimskog pisca Makrobija, napisanim u petom veku, u kojima se „zasluge“ za ovo verovanje opet pripisuju starijoj civilizaciji, ovoga puta Egiptu.

Drugim rečima, ideja o ljubavnoj veni stara je sigurno vekovima, a vrlo moguće i milenijumima. Međutim, koliko god ona bila dugovečna (i romantična), anatomija je pokazala da je vena amoris samo mit. Nijedan prst, uključujući i domali prst leve ruke, nije jedini sa venom koja vodi do srca. U stvari, svi naši prsti sadrže vene, i sve one, po definiciji, vode krv do srca (za razliku od arterija koje krv vode od srca do tkiva i organa).

Sa tim u vezi, za našu priču je zanimljiv detalj da je čovek koji je najzaslužniji za ovo otkriće bio ne samo savremenik Henrija Svinburna, već i njegov sunarodnik. Naime, engleski lekar Vilijam Harvi je u 17. veku ustanovio da telo ne stvara iznova novu krv dok naša tkiva upijaju postojeću, kao što se dotad mislilo, već da ona cirkuliše kroz telo, kao i to da krv u venama ne teče centrifugalno, i to od jetre, kako se tada verovalo, već centripetalno, i to prema srcu, kao što sada znamo.

Međutim, uprkos tome što se verovanje na kojem je običaj zasnovan odavno ispostavilo kao pogrešno, tradicija nošenja prstena na domalom prstu leve ruke ne jenjava. Verenički prsten se i kod nas često nosi na domalom prstu leve ruke, iako se burma (prema pravoslavnoj tradiciji) nosi na na domalom prstu desne ruke. Ali bio on na levoj ili na desnoj ruci, svi će se složiti da je od položaja prstena važnije ono što bi on – i naročito njegov oblik – trebali da simbolizuju za mladence: „Da njihova uzajamna ljubav i srdačna privrženost teku od jednog ka drugom, kao u krugu, neprekidno i zauvek“.

Predrag Mijatović, FakeNews Tragač