Da li su se gladijatori uvek borili do smrti?

Avē Caesar, moritūrī tē salūtant – „Ave cezare, pozdravljaju te oni koji će umreti“! Tim rečima su, navodno, gladijatori u starom Rimu salutirali imperatoru pre nego što bi započeli borbu na život i smrt. Ako je suditi po popularnosti ove rečenice, percepcija o fatalnom ishodu gladijatorskih borbi danas je široko rasprostranena. Međutim, kao što ni sama rečenica nije bila ustaljena fraza, već je popularizovana kasnije na osnovu izolovanog slučaja (kada je, pritom, nisu ni izgovorili gladijatori, već kriminalci osuđeni na smrt), tako ni gladijatorske borbe nisu uvek bile okršaji do smrti.

O tačnim brojkama je sa ove vremenske distance nezahvalno govoriti, ali ono što znamo je da je stopa smrtnosti varirala tokom vekova. Najpouzdaniji dokazi postoje za prvi vek nove ere kada se, sudeći po freskama gladijatorskih borbi oslikanim na zidovima Pompeje, jedna od pet borbi završavala smrću poraženog. Slična stopa se verovatno zadržala i u 2. veku nove ere, da bi u narednom stoleću porasla na smrt poraženog u svakoj drugoj borbi. A što se tiče perioda pre nove ere, raspoloživi dokazi sugerišu da je stopa smrtnosti tada takođe bila viša u odnosu na prva dva veka nove ere.

Ključni razlog zašto se gladijatorske borbe uglavnom nisu završavale smrću je zato što to nije bilo finansijski isplativo. Gladijatori su živeli i trenirali u gladijatorskim školama pod okriljem svojevrsnih menadžera, zvanih lanista, koji su ih iznajmljivali organizatorima igara. I jednima i drugima je u interesu bilo da gladijatori prođu neozleđeno – prvima jer nisu želeli da im sredstva koja su uložili u obučavanje boraca propadnu; drugima zato što bi u slučaju smrti ili povrede gladijatora njihov zakup bio pretvoren u prodaju te bi morali da plate njegovu punu cenu, nekada i 50 puta veću od cene zakupa.

Stoga se, umesto smrću, tipična gladijatorska borba završavala kada bi jedan od takmaca podigao kažiprst u znak predaje (ad digitum). Čak ni borbe bez milosti (sine missione) nisu neminovno okončavane smrću, već onda kada bi jedan od učesnika bio primoran da se preda, nakon čega bi mogla da mu bude ukazana milost. Osim toga, gladijatorske borbe su imale i sudiju (summa rudis) čiji je primarni zadatak, kao u bokserskim mečevima, bio da odluči kada bi borbu trebalo zaustaviti.

Razume se, gladijatori su i pored svega toga umirali u borbama, bilo od namernih ili slučajnih uboda; za vreme duela ili posle – usled gubitka krvi ili infekcije. Ali pomenute norme ukazuju na to da su ipak postojale zaštitne mere koje su za cilj imale da spreče ili bar minimiziraju krvoproliće.

Otuda ne čudi što su se u prvom veku nove ere, kada su borbe bile na vrhuncu svoje popularnosti, mnogi slobodni ljudi pridružili redovima gladijatora, tako da oni nisu više bili sačinjeni od prevashodno ratnih zarobljenika i osuđenih robova. Uostalom, uspešan nastup u koloseumu je sa sobom nosio slavu, novac i privrženost publike, koja je umela da ceni tehniku i veštinu koju su gladijatorske borbe iziskivale (i kao takva nije želela da poraženi gladijator koji se borio hrabro i vešto bude pogubljen, već da se ponovo bori).

Prema tome, publika u koloseumu nije bila krvožedna rulja kakvom je obično zamišljamo, niti su gladijatorske borbe bile svirepi okršaji na život i smrt. Umesto toga, o njima je mnogo svrsishodnije razmišljati kao o (doduše znatno opasnijim i smrtonosnijim) pretečama modernih borilačkih sportova, a o gladijatorima kao vrhunskim profesionalcima. Kao što istoričar Majkl Karter navodi u zaključku svog rada o gladijatorskim borbama: „Poraziti protivnika bez da se on ubije ili ozbiljno povredi („spasiti“ ga) važilo je za pokazatelj izuzetne umešnosti i veštine vredne hvale i divljenja. Pobeda, a ne umorstvo, bilo je cilj“.

Predrag Mijatović, FakeNews Tragač