Da li je detektor laži pouzdano sredstvo?

Osumnjičeni oprezno seda u stolicu. Poligrafski ispitivač postavlja pneumografske cevi na njegov stomak i grudni koš, pričvršćuje manžetnu za merenje krvnog pritiska iznad lakta i započinje testiranje. „Da li ste malopre doručkovali?“ – pita ispitivač. „Da“, nelagodno odgovara osumnjičeni. Igla ne proizvodi značajne oscilacije, već mirno klizi po papiru. „Da li ste prekjuče ubili svoju suprugu?“ – nastavlja mirno ispitivač. Slede četiri sekunde tišine. Kamera se fokusira na prst osumnjičenog koji nervozno tapka po stolu. Osluškujemo prve taktove napete, izrazito neprijatne melodije. „Ne“, odlučno će ispitanik. Igla sada nervozno poskakuje po papiru, kao da je istrajna u tome da ga u potpunosti uništi. „Kriv je“ – oštro konstatuje detektiv-posmatrač. Osumnjičeni ga histerično demantuje, a scena se naglo završava. Sledeći kadar je iz sudnice.

Okej – ovo je prilično dramatično. I ovako nekako nam popularna kultura već decenijama predstavlja poligrafsko testiranje, a njegove rezultate kao pouzdane i dovoljne za proglašavanje krivice. Spoiler alert: takvi prikazi nisu verodostojni, kao što ni detektor laži nije stoprocentno pouzdan. Način na koji funkcioniše uključuje mnoge manjkavosti, a Američko udruženje psihologa (APA) je pre više od 20 godina objavilo tekst koji raskrinkava ovaj mit:

„Pregledi decenija naučnih istraživanja ukazuju na to da poligrafski testovi nisu dovoljno pouzdani ili tačni da bi se koristili u većini forenzičkih, pravnih ili radnih okruženja“.

APA dalje obrazlaže da laganje može izazvati fiziološke reakcije koje mere poligrafi – poput znojenja i ubrzanog rada srca – ali napominju da se iste promene mogu dogoditi čak i ukoliko ljudi ne lažu, već su prosto nervozni. Nikada se nisam našla u takvoj situaciji (srećom), ali pretpostavljam da bih bila prilično nervozna, čak i da sam potpuno nedužna. Ne bi me čudilo ako bi igla počela mahnito da poskakuje i na potvrdan odgovor o tome da sam danas doručkovala (a jesam, zaista!).

Hajde najpre da vidimo šta nam poručuje nauka. U iscrpnom izveštaju američkog Nacionalnog istraživačkog saveta nacionalnih akademija iz 2003. godine iznet je zaključak da „poligrafske studije koje su ispunile kriterijume za razmatranje generalno ne dostižu visoke nivoe kvaliteta istraživanja koji su poželjni u nauci“. Kako prenosi Američko udruženje psihologa, pregled naučne literature iz 2019. godine pokazao je da se kvalitet istraživanja malo promenio u godinama od objavljivanja izveštaja, te da njegovi zaključci i dalje stoje. Što se konkretnih procena tačnosti tiče, one se za CQT poligraf – koji je i najčešće korišćen poligrafski test – kreću između 74-89% za krivce i od 59% do 83% za nevine ispitanike. S druge strane, za CIT poligraf koji se znatno ređe koristi (izuzev u Japanu), postoje indicije da može da detektuje prisustvo skrivenih informacija sa tačnošću od 76% do 84%, dok odsustvo skrivenih informacija naizgled detektuje sa tačnošću od 83–94%.

U tom kontekstu, evo i jednog dobrog – ali istovremeno vrlo nepravednog – primera iz prakse o (ne)funkcionisanju detektora laži. Pre nešto manje od 40 godina, čovek po imenu Frenk Sterling pao je na poligrafskom testu. Od njega je iznuđeno i lažno priznanje. Ubrzo je osuđen za ubistvo starice nakon čega je u zatvoru proveo narednih 18 godina. Mark Kristi (koji je zaista bio odgovoran za zločin) prošao je poligrafsko testiranje. Nije otišao u zatvor, da bi svega nekoliko godina kasnije oteo i ubio četvorogodišnje dete. Zbog tog zločina služio je kaznu, kada je 2010. godine priznao da je on zapravo krivac i za ubistvo pripisano Sterlingu.

Upravo zbog ove nepouzdanosti, u mnogim državama nije moguće koristiti rezultate poligrafskog ispitivanja kao dokaze na suđenjima. Na primer, u zakonu američke savezne države Virdžinije se navodi da su „dokazi o poligrafskom ispitivanju neprihvatljivi u bilo kom postupku“. U mnogim drugim saveznim državama SAD-a rezultati detektora laži se takođe ne mogu smatrati dokazima (1, 2, 3, 4). Policija u Kanadi može da koristi poligrafe u istragama, ali rezultati testova nisu prihvatljivi kao dokaz na sudu. Kako se navodi na zvaničnom veb-sajtu kanadskog Pokrajinskog suda Britanske Kolumbije, „sudovi su utvrdili da su rezultati poligrafa nepotrebni, nepouzdani i rizični kao dokazi u krivičnim postupcima“.

Situacija se ne razlikuje mnogo ni u Srbiji. Insajder se pre dve godine bavio ovom temom, kada su se konsultovali sa profesorkom krivičnog prava Pravnog fakulteta u Beogradu Vanjom Bajović. Profesorka Bajović navela je da poligraf zbog svoje tehnološke nepouzdanosti uopšte nije propisan kao dokazna radnja. Interesantna je formulacija koju je koristila autorka teksta portala Otvoreno pravosuđe da opiše detektor laži: „U medijima svemoguć, pred sudom nemoguć“. Insajder je ujedno podsetio i na slučaj kada je osuđeni kriminalac Darko Šarić pred sudom optužio bivšeg načelnika Kriminalističke policije Rodoljuba Milovića da mu je montirao slučaj i da je uzeo mito. Verovali ili ne, obojica su prošla poligrafsko testiranje.

U ovom kontekstu, pitanje svih pitanja jeste da li je moguće prevariti detektor laži? Profesor u penziji sudske psihijatrije dr Don Grubin izjavio je svojevremeno za Bi-Bi-Si da „nema sumnje da možete pobediti poligrafski test, ali vam je zaista potrebna obuka da biste to uradili“. Bez vežbanja sa obučenim ispitivačem to će vam sigurno teže poći za rukom, jer, kako tvrdi profesor Grubin, „većina ispitivača moći će da uoči svaki prikriveni pokušaj da se test nadmudri“.

Napomena: FakeNews Tragač vam ovim ne poručuje da varate na poligrafskom (ili bilo kom drugom) testu.

Teodora Koledin, FakeNews Tragač