Da li je frenologija naučno utemeljena osobina?

Kada noću hodam praznim ulicama i trotoarima, pa ispred sebe ugledam neku ženu koja takođe ide sama, svaki put – ali baš svaki – setim se jednog sjajnog teksta Marka Dražića. Vrela je letnja noć, oko 23 sata, i Marko trči na Adi. Svetlo na banderama treperi, poneko i ne radi, a sa desne strane je mračna šuma. Jedno vreme nema nikog u Markovom vidokrugu, a onda se u daljini pojavljuje devojka koja ide u istom smeru. Krajičkom oka se osvrće, kako bi videla ko joj je iza leđa. Šta činiti? Ima li dobrog rešenja? Jer ovo je, što bi rekao Marko, „jedna od onih situacija gde nema pametne odluke“:

„Ako nastavim da trčim istim tempom, produžiću njen strah. S druge strane, mogu da joj skratim trajanje straha tako što ću pojačati tempo, logikom da ću je što pre prestići, ali bi kao posledicu taj kraći strah bio mnogo jačeg intenziteta, jer koliko god nije prijatno čuti iza sebe ubrzane korake, mnogo je strašnije ako ti koraci odjednom postanu još brži i glasniji. Postoji verovatno i najgora opcija da joj nešto kažem ne bih li je smirio, ali sumnjam da postoji rečenica koja neće doliti ulje na vatru. ’Nemoj da se bojiš’, ’Ja samo trčim’, ili možda i najgora ’Sve je ok, nisam neki manijak’, samo su neke od rečenica od kojih je svaka suštinski tačna, ali i potpuno pogrešna s obzirom na okolnosti.“

Da je odgovor na naslovno pitanje ovog teksta potvrdan, devojka iz Markove priče mogla bi da se osvrne, osmotri njegovo lice i zaključi treba li da beži. Štaviše, čitav proces bio bi digitalizovan. Možda bi i Tinder imao ugrađen frenološki test koji bi vas upozoravao na opasne profile. Svajpujete udesno, pa vam iskoči upozorenje „Pogledaj još jednom i dobro razmisli!“

Frenologija je, naime, pseudonaučna disciplina nastala na pogrešnom uverenju da je iz oblika lica / glave / lobanje moguće izvući zaključke o nečijim osobinama i karakteru. Verovatno vam se mnogo puta desilo da osmotrite neku osobu, pa da bez ijedne razmenjene reči steknete solidan utisak o njoj. Neko nam – jednostavno – deluje prijateljski, neko tromo, neko nervozno, neko kao siledžija. Međutim, takav utisak ne nastaje na osnovu „zamrznute slike“, već najčešće u sprezi s neverbalnom komunikacijom. Kada bismo na raspolaganju imali samo gipsani odlivak nečije glave, ili 3D računarski model s neutralnim izrazom lica, ne bismo mogli da izvedemo nijedan pouzdan zaključak.

Postojali su mnogi pokušaji da se merenjem ljudske glave – širine i dužine lica, visine čela, udaljenosti ušiju, dužine nosa – dođe do nekakve čarobne formule proporcija, čijom bismo primenom otkrili zlo i nemoral. Osnivačem frenologije smatra se nemački fiziolog Franc Jozef Gal (1758-1828), koji je ovom pitanju posvetio studiju dugog i znakovitog naziva „O funkcijama mozga i svakog njegovog dela: Zapažanja o mogućnosti određivanja instinkata, sklonosti i talenata, ili moralnih i intelektualnih dispozicija ljudi i životinja, na osnovu konfiguracije mozga i glave“.

Nastaje prava pomama: pokreću se frenološka društva, a novi pravac zaokuplja umove čitavog niza intelektualaca. Žan Pjer Florens, jedan od pionira anestezije, objavljuje knjigu o frenologiji, u čijem predgovoru insinuira da je 17. vek bio obasjan Dekartom, 18. vek Lokom, a 19. Galom. Iako s ove vremenske distance takvo poređenje deluje smešno, Galove ideje zaista su, u jednom morbidnom svetlu, obeležile tadašnje vreme. Besmislene frenološke teze koristile su se kao opravdanje za rasističke politike: lobanje belaca navodno su dokazivale njihovu intelektualnu i moralnu superiornost, nasuprot lobanjama crnaca, koje su opisivane kao „primitivne“.

Iako bi možda bilo zgodno napraviti jedan automatizovan popis potencijalnih ubica, nasilnika i lopova na osnovu – recimo – njihovih slika sa Instagrama, takve prečice u spoznavanju nečijeg karaktera jednostavno ne funkcionišu. U tom svetlu mogli bismo da proširimo naslov pomenutog Markovog teksta „Svi mi muškarci, ma kakvi da smo, nekad smo bili uzrok straha“. Dakle, svi mi muškarci, ma kakvi da smo – lepi, ružnjikavi, gadni, nosati, kosati, ćelavi, bradati, ćosavi – nekad smo bili uzrok straha. Naša lica ne govore dovoljno. S delima je već drugačije.

Stefan Janjić, FakeNews Tragač