Da li disleksične osobe vide slova i reči izvrnutim redosledom?

En. Iliti, ne. Verovatno ste i sami već pretpostavili da se radi o još jednom duboko ukorenjenom mitu. Dozvolite da vam u nastavku teksta objasnimo kako je nastalo ovo uverenje i zbog čega je ono neosnovano.

Pojedini istraživači ranije su smatrali da je disleksija vizuelni, odnosno perceptivni poremećaj, što bi uzrokovalo ovakav način viđenja i pisanja. Neuropsihijatar i patolog Semjuel Orton bio je jedan od prvih istraživača koji se podrobnije bavio poteškoćama u čitanju kod dece u prvoj polovini 20. veka. Uprkos značajnom doprinosu, neke od njegovih hipoteza kasnije su se ispostavile kao netačne, a jedna od njih jeste i da disleksiju odlikuje tzv. pisanje u ogledalu.

Da disleksija nije vizuelni već kognitivni poremećaj, pokazala su istraživanja koja su kasnije usledila. Profesor Frenk Velutino sa Univerziteta u Olbaniju (Džordžija) objavio je 1972. godine u saradnji sa nekoliko istraživača studiju koja je poredila sposobnosti čitanja kod „loših“ i „normalnih“ čitalaca. Njima su bili prikazivani neverbalni i verbalni stimulusi nakon čega je utvrđeno da su loši čitaoci bili znatno precizniji u prepisivanju predstavljenih reči nego u njihovom izgovaranju. Ishodi su pokazali i da su loši čitaoci bili uporedivi sa „normalnim“ u reprodukciji svih stimulusa (jednostavnih crteža, brojeva, neizgovorljivih slova i reči od tri i četiri slova), osim u slučaju reči od pet slova.

Velutino je naredne godine sproveo slično istraživanje, ali ovog puta u reprodukovanju hebrejskih reči. Testirao je lošije i „normalne“ čitaoce koji nisu bili upoznati sa ovim jezikom, ali ujedno i onu decu koja su već učila da čitaju i pišu na hebrejskom. Hipoteza da slabi čitaoci ne pokazuju prirodni deficit u vizuelno-prostornoj obradi ispostavila se kao tačna, jer prema rečima autora „slabi i normalni čitaoci koji nisu poznavali hebrejski nisu pokazali opšte razlike u udelu tačnih odgovora, niti u greškama orijentacije, izostavljanja, redosleda i zamene“.

Godine 1996. objavljeno je istraživanje takođe sa testiranjem sposobnosti čitanja čiji su ishodi pokazali da učenici sa disleksijom češće obrću slova koja se lako mešaju nego učenici bez disleksije. Ipak, ove razlike bile su primetne kod dece od sedam do 10 godina, ali ne i nakon tog uzrasta. Važno zapažanje istraživača jeste i da „praktično nijedan ispitanik nije obrnuo slova prilikom pisanja celih reči“.

Interesantan tekst koji demantuje najčešće mitove u vezi s disleksijom objavljen je na portalu pod nazivom Dyslexia help, kreiranom u okvirima američkog Univerziteta u Mičigenu. U njemu stručnjaci konstatuju da disleksičari ne vide reči obrnuto jer disleksija „nije problem sa očima“, te napominju da „disleksija može dovesti do toga da ljudi obrću određene reči zbog zbunjenosti pri razlikovanju levog i desnog i teškoća u razumevanju pročitanog“. Oni navode da pisanje obrnutim redosledom slova i reči nije pouzdan znak disleksije, usled činjenice da zapravo „mnoga mala deca obrću slova kada uče da pišu“ i da je ovo „uobičajeno u ranim fazama razvoja pisanja kod dece sa disleksijom i dece bez disleksije“. Isto konstatuje i neuronaučnik sa Masačusetskog tehnološkog instituta Džon Gabrijeli u članku za portal BrainFacts.org:

„To je toliko uobičajeno da predstavlja loš način da se razlikuje tipičan od atipičnog razvoja čitanja“ – zaključuje Gabrijeli i upozorava da za decu sa disleksijom trajna zabluda o poremećaju može odložiti odgovarajuću intervenciju.  Stav ovih stručnjaka mogu da potvrdim i iz sopstvenog (dečjeg) iskustva. Moja mama i dalje čuva fotografiju na čijoj poleđini sam kao dete, predškolskog uzrasta, ponosno napisala svoje ime (možda čak i prvi put). A kao što možete i sami primetiti, napisano je s desna na levo.

Iz kog razloga sam to učinila? Ako sam tada možda i znala, sada više ne znam.

Teodora Koledin, FakeNews Tragač