14.12.2025.Zapitate li se nekad kako bi Evropa i svet izgledali da je Hitler pobedio u Drugom svetskom ratu? Ovo pitanje sebi su postavili autori knjiga i filmova koji se bave alternativnom istorijom dvadesetog veka, među kojima su verovatno najpoznatiji naslovi „Otadžbina“ i „Čovek u visokom dvorcu“. Oba dela prikazuju svet u kom totalitarni, nacistički režim uspeva da pod svoju čizmu stavi dobar deo sveta, a potom uspostavi režim sličan onom koji je u Nemačkoj vladao od 1933. do 1945. godine. Na sreću, u pitanju je samo alternativna istorija. Međutim, u pojedinim domaćim medijima sklonim evroskepticizmu neka vrsta takve alternativne istorije je zapravo stvarnost koju živimo.
Tekst sa sajta Nova srpska politička misao iz 2008 ispituje „korene EU u planovima nacista“. Nekoliko godina kasnije, Intermagazin piše da „Hitlerova deca i danas marširaju Evropom“. Veb tribjun 2016. godine navodi da je „Hitler dobio Drugi svetski rat, a ne saveznici“ јер је „Nemačka jedina država koja ima koristi od EU“, a Alo 2019. aktuelizuje reči bivšeg premijera Velike Britanije Borisa Džonsona iz vremena pred izlazak te zemlje iz EU u kojima on poredi ciljeve EU sa Hitlerovim ciljevima. Portal Vidovdan 2021. piše da je „EU Hitlerova ideja“, ruski državni portal RT prošle godine navodi da je „Politika NATO-a i EU inficirana nacizmom“, a Novi standard ove godine u tekstu „Nemačka, Evropa i novi nacizam“ iznova povlači paralele između EU i nacističke Nemačke. U pitanju je, nesumnjivo, narativ koji decenijama opstaje u srpskoj, ali i stranoj javnosti.
Većina navedenih tekstova argumentuje da je EU zapravo nešto poput Četvrtog Rajha na osnovu nacističkih ideja o Evropskoj ekonomskoj zajednici nakon rata i ujedinjenu Evropskih naroda u neku vrstu saveza. Takve ideje zaista su postojale. Nemačka ih je obilato koristila u svrhu propagande – kako bi odobrovoljila potencijalne kolaboracioniste među pokorenim narodima i sopstvenom narodu nacististički režim predstavila kao zaštitnika Evrope od tzv. jevrejsko-boljševičke pretnje. Međutim, ukoliko se udubite u dokumente u kojima se predstavljaju nacistički planovi za tzv. Novu Evropu, postaće vam jasno da su razlike u odnosu na današnju Evropsku uniju drastične. One se prevashodno odnose na politiku, odnos prema ljudskim pravima i ideologiju, dok se sličnosti gotovo isključio odnose na ekonomiju.
U beleškama sa predavanja predstavnika nacističke partije o reorganizaciji Evrope nakon rata nastalim u Beču 1942. godine govori se o budućem prevazilaženju „liberalnog pogleda na svet“, pravu Nemačke na kolonije (koje bi tobože bile bolje tretirane) i borbi protiv „međunarodnog jevrejstva“. Ove vrednosti su dijametralno suprotne od modernih vrednosti EU koja je utemeljena na liberalnoj demokratiji, čije su zemlje većinski prošle kroz proces dekolonizacije i suprotstavile se nacističkom istrebljivanju Jevreja.
Verovatno najobimniji pregled planova nacista za Evropu nakon njihove hipotetičke pobede u ratu možemo videti u monumentalnom zborniku radova Evropskog univerzitetskog instituta koji je 1985. godine objavljen pod naslovom „Dokumenti o istoriji Evropskih integracija“. Prvi deo zbornika odnosi se upravo na nacističke i fašističke ideje o Evropi nakon rata i u njemu možemo videti preko 40 originalnih dokumenata nacističkog režima koji se tiču ideja o budućnosti Evrope, a oni predstavljaju samo deo građe koju je nemački istoričar Mihael Salevski koristio kako bi napisao rad na pomenutu temu.
Salevski u zaključku svog rada postavlja „provokativno pitanje“ slično onom iz naslova našeg teksta: „Da li su nacionalsocijalistički planovi i iskustvo imali ikakvog uticaja na napore ka evropskom ujedinjenju posle 1945. godine?“. Istoričar potom navodi da odgore mora biti DA, „ali se odmah mora dodati da sličnost ideja, koja je ponekad tako upečatljiva u praktičnom smislu, nema nikakve veze ni sa kakvim intelektualnim, a još manje moralnim srodstvom“. On dalje objašnjava kako je udruživanje različitih evropskih zemalja u veće političke ili ekonomske grupe bilo posledica naleta modernizacije u Evropi s jedne strane i ogromnog rasta prekomorske konkurencije s druge strane. Konačno, Salevski pojašnjava da iz toga što su ideje o Evropskoj uniji postojale i u nacističkoj Nemačkoj na bismo trebali da izvlačimo pogrešan zaključak da je izgradnja Evrope od 1945. godine bila samo nastavak nacističkih ideja, uz promenu ideološke etikete:
„Jer, ako isključimo kompleks ’praktičnih prepreka’, jasno je da je nacistička politika u svojoj surovosti i preziru prema ljudskim pravima izdala zdrave tradicije zajedništva evropskih sila i udruživanja zapadnih naroda, dok su njen rasizam i težnja ka životnom prostoru (Lebensraum) bili osmišljeni da unište ne samo stvarnu, istorijsku Evropu već i njenu duhovnu suštinu. Sa ove tačke gledišta možemo reći da su nacističke ideje o Evropi u krajnjem slučaju uvek bile antievropske ideje.“
Teodora Koledin i Ivan Subotić, FakeNews Tragač
