23.12.2025.Čarli Čaplin, Zona sumraka, Hičkokov „Psiho“, „Indigo kristal“. Ako ste pogodili rešenje ove asocijacije, trebalo bi da ste došli do crno-bele televizije i filma. Ta rana, „neobojena“ era televizije završila se šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka kada su televizori u boji postali rasprostranjeniji. Nostalgični crno-beli program nekad se ipak vrati i u savremene medije, što pokazuju američki i francuski klasici iz devedesetih godina prošlog veka „Šindlerova lista“ (eng. Schindlers list) i „Mržnja“(fr. La Haine) ali i domaći novitet „Indigo kristal“.
Druga strana naše današnje priče odvija se u potpunosti unutar naših glava. Kada smo budni, većina nas svet vidi u stotinama različitih nijansi boja. Međutim, važi li isto i za svet snova? Teatar u glavi koji svake večeri pohađamo (ali se tek ponekad sećamo kakva je bila predstava) prema verovanju pojedinih istraživača iz prošlog veka većinski je bio crno-beo. Kako navodi psihološkinja Eva Murzin sa Univerziteta u Glazgovu, istraživanja s početka 20. veka bila su jednoglasna u oceni da ljudi uglavnom sanjaju crno-bele snove, a sa njima su se slagala i kasnija istraživanja objavljena sredinom tog veka.
Logično objašnjenje za takvu „scenografiju snova“ moglo bi biti to da je upravo pionirska, crno-bela televizija uticala na boje u našim snovima. Međutim, iako medijski sadržaji zaista mogu uticati na to šta, kako i u kojoj boji sanjamo, naš teatar u glavi oduvek je emitovao i predstave u boji, a novija istraživanja sugerišu i da su snovi ranije samo percipirani kao većinski crno-beli, iako nikada nisu bili takvi.
Murzin je u okviru svoje studije isto pitanje o bojama u snovima postavila različitim grupama ispitanika. U prvoj grupi nalazili su se pripadnici generacije koja je većinski odrasla uz crno-belu televiziju i filmove, a u drugoj ispitanici čiju mladost su obeležili televizija i film u boji. Rezultati njenog istraživanja pokazuju da je starija generacija češće imala crno-bele snove od mlađe. Ipak, ni starija generacija ne prijavljuje da je stalno sanjala bez boje. Štaviše, danas, kada su televizija i film u boji dostupni svima, i starija generacija češće sanja u boji nego u nijansama crne, bele i sive, što je u suprotnosti sa istraživanjima nastalim pre pojave televizije u boji.
Nekoliko godina pre Murzin, o bojama u snovima pisao je i američki psiholog Erik Švicgebel. U svojoj studiji iz 2002. godine on argumentuje da su o snovima u boji pisali i Aristotel i Epikur, a kasnije i Dekart, pa i Frojd. Prema Švicgebelovom mišljenju teza o crno-belim snovima zapravo se pojavljuje tek s usponom moderne „naučne psihologije“. Kako bi testirao teze o crno-belim snovima ovaj naučnik je ponovio istraživanje iz 1942. godine koje je pokazalo da oko 70% od 277 testiranih studenata uopšte ne vidi boje u svojim snovima, ili ih vidi retko. U ponovljenom istraživanju, ovaj psiholog dobija drastično drugačije rezultate koji pokazuju da samo 20% studenata ne vidi boje u snovima. Zbog čega je to tako?
I Švicgebel navodi da postoji mogućnost da je dominacija „crno-belih medija“ u 20. veku imala uticaj na tadašnje snove ljudi. Međutim on ovu tezu „pobija“ sledećim primerom:
„Svakog dana osoba vidi svoju kuću i porodicu u boji. Bilo bi čudno pretpostaviti da će to da li će ih i sanjati u boji zavisiti od onoga što osoba vidi u bioskopu ili na televizijskom ekranu“.
Ako mediji zaista u tolikoj meri utiču na naše snove, autor se pita da li ćemo u budućnosti, sa novim iskustvima koje će nuditi mediji (a danas su nam već dostupni recimo tzv. 6D bioskopi koji nude više od pukih boja na platnu) moći u snovima da osetimo i trotoar pod nogama ili povetarac?
Konačno, Švicgebel nas podseća da imamo „snažnu tendenciju da zaboravljamo snove“. „Izveštaji o snovima bi stoga izgledali kao posebno dobri kandidati za teorijski vođenu rekonstrukciju“, zaključuje ovaj psiholog.
Aleksa Ćirić, FakeNews Tragač
