28.12.2025.Deluje kao da se takve užasne vesti nižu jedna za drugom. Ovog novembra čitali smo o nasilju nad detetom na liniji 59 u Beogradu, gde niko u punom autobusu nije reagovao, ali i o napadnutoj trudnici kojoj takođe niko nije pritekao u pomoć.
Pomenimo samo neke slučajeve iz prethodnih godina: Muškarac je tukao ženu i njenog psa nasred ulice u Zemunu (2022), a niko od prolaznika nije pomogao; u Beogradu je na liniji 56 jedan čovek brutalno pretučen naočigled svih putnika (2016); u Leskovcu je žena tri sata ležala na ulici bez svesti – pomoći ni na vidiku (2015); jedna žena iz Petrovaradina napadnuta je na ulici, a niko nije osetio potrebu da reaguje (2013); dečak se davio u jezercetu Dunavskog parka u Novom Sadu, a gomila ljudi je – prema rečima spasioca – nemo čekala da se neko drugi odvaži da uskoči (2011).
Iako se uz ovakve vesti često mogu pročitati komentari poput „Srbijo, šta si dočekala“ i „Kakvo smo to društvo postali?“, reč je o fenomenu koji se, uz određene kulturološke razlike, javlja u različitim društvima i privlači pažnju istraživača iz čitavog sveta. Ako smo napadnuti ili nam je pozlilo na javnom mestu, zdravorazumski je pomisliti da je bolje biti okružen većim brojem ljudi. Ipak, efekat posmatrača, poznat i kao apatija posmatrača, nudi drugačiji okvir: pomoć će pre pristići od usamljenog pojedinca nego od pojedinca u grupi.
Već decenijama, gotovo svaka udžbenička lekcija o apatiji posmatrača počinje nesrećnim slučajem Kiti Đenoveze. Ona je ubijena 13. marta 1964. u Njujorku, u blizini svog stana, a Njujork tajms je izvestio da je čak 37 ljudi svedočilo napadu i silovanju i da niko nije pozvao policiju. Kasnije se ispostavilo da su te procene bile preuveličane i da su neki ljudi korektno reagovali, a i medij je priznao grešku. Međutim, i dalje stoji činjenica da je bilo prolaznika koji su ignorisali pozive u pomoć, koji su mislili da prisustvuju „svađi ljubavnog para“ ili „narkomana“, ili su videli samo delić tog prizora, pa nisu želeli da se dalje zadržavaju i petljaju.
Kako objasniti predočeni paradoks? Zašto je usamljeni pojedinac često delatniji od čitave grupe ljudi? Pre svega, možemo govoriti o difuziji odgovornosti: kada smo sami, znamo da je reflektor uperen isključivo u nas. Čim je tu više ljudi, započinju licitacije: Zar ne bi trebalo muškarac da pomogne? Zar ne bi trebalo da priskoči neko mlađi? Zašto ja, zašto ne neko jači? Zašto ja, zašto ne neko stručniji? Ja sam u strašnoj žurbi, zar nema nikog ko može da ostane i posveti se ovome? A zašto plaćamo policiju i hitnu pomoć, neka oni dođu?
Osim toga, u igri je i takozvano pluralističko neznanje: ljudi veruju da, kad već niko drugi ne pomaže, situacija zapravo i nije tako kritična. Na primer, vidimo kako ljudi prolaze pored čoveka koji leži na trotoaru i mrmlja, pa kažemo sebi „Ma, to je verovatno neka pijandura, ustaće kad se otrezni“. Ovaj je fenomen istraživan različitim eksperimentima, od kojih je jedan iz 1968. posebno interesantan, jer su ispitanici lično bili u „opasnosti“. Naime, istraživači ostavljaju čoveka samog u sobi da obavlja neki posao, pa puste dim. On na to reaguje (tj. prijavi problem) u 75% slučajeva. Međutim, kada su s takvim ispitanikom u sobi još dva pojedinca kojima je rečeno da se pasivno ponašaju, ispitanik prijavljuje dim u samo 10% slučajeva. Drugim rečima (i pomalo karikirano): niko ne preduzima ništa baš zato što niko ne preduzima ništa.
Metaanaliza istraživanja o apatiji posmatrača (2011) pokazuje da će taj efekat biti slabiji ako su situacije percipirane kao opasnije, ako su počinioci prisutni i ako je „cena“ intervencije fizičke prirode. Svest o postojanju ovog efekta može biti od koristi i posmatračima i žrtvama. Ako se – daleko bilo – i sami nekad nađete u situaciji da vam je potrebna pomoć na javnom mestu, može biti dobro da ne čekate da se neko umilostivi, već da uhvatite pogled konkretne osobe i da direktno od nje tražite da pozove 192, 193 ili 194.
Stefan Janajić, FakeNews Tragač
