11.02.2026.U jednoj od najpopularnijih epizoda „Otvorenih vrata“, Katarina Anđelić (umetnica, humanista, postmodernista) biva udarena tiganjem u glavu, nakon čega gubi sećanje i pretvara se u Cakanu iz Žitišta Donjeg, spremnu da u Beogradu započne folk karijeru. Ukućanima pada na pamet da bi amneziju mogli da „izleče“ novim udarcem, pa Vojkan onesvešćuje majku podebelom knjigom. Ispostaviće se, međutim, da ishod ovakvog postupka zavisi od „žanra“ literarnog oružja: udarena izdanjem „Drugog pola“ Simon de Bovoar, Cakana postaje feministkinja i spaljuje sve šljokičave kostime svoje prethodnice.
Ono što Cakana doživljava delimično bi se moglo opisati kao retrogradna amnezija, budući da nakon udarca zaboravlja sve ono što je prethodno bilo. U stvarnosti, takvi slučajevi su veoma retki – sami po sebi, ali i u poređenju sa anterogradnom amnezijom, gde se nemogućnost prisećanja odnosi na period posle traume.
Šablon po kom je Cakana prešla iz fan-kluba Viki Miljković u fan-klub Simon de Bovoar zapravo je veoma čest u popularnoj kulturi. Proučavajući kako se gubitak pamćenja prikazuje u filmovima, Sali Baksendejl zaključuje da se amnezija koristi na velikom platnu još od 1915. godine, kako za tragične tako i za komične peripetije. I dok bi u stvarnosti oporavak verovatno bio dug i s neizvesnim ishodima, „u bezbroj filmova, amnezični junaci vraćaju se svom prvobitnom identitetu i ličnosti nakon drugog udarca u glavu: od Toma iz ‘Toma i Džerija’, do Tarzana iz ‘Tarzana i tigra’, deluje da im je svima potreban drugi potres kako bi došli sebi“.
Sve to pije vodu samo u filmskoj logici, koja obično ne trpi prikazivanje sporih procesa. Ako neko doživi povredu glave, i usled toga poremećaj sećanja, novi udarac bi po svemu sudeći bio kontraproduktivan. Važno je napomenuti da se istraživanja u ovoj oblasti obično vode na veoma malom uzorku, pa u skladu s tim zaključke treba izvoditi oprezno. Na primer, istraživanje iz SAD pratilo je šta se dešava sa sportistima koji nakon kontuzije ponovo izađu na teren i dožive novu povredu glave. Navode da takav sled događaja može biti fatalan (uključujući i smrt u roku od par minuta), ali podvlače da je posmatrano tek tridesetak slučajeva zabeleženih od 1980. do 1993. godine.
Uzevši sve u obzir, odakle nam uopšte tako sumanuta ideja da bi već povređenu glavu trebalo „lečiti“ novom povredom? Profesorka psihologije Meri Spirs sa Univerziteta Dreksel u Pensilvaniji pratila je putanju ove zablude i stigla do početka 19. veka. Tada je objavljen zapis koji potpisuje Ksavije Biša, francuski anatom i fiziolog, zagovornik ideje da dve hemisfere mozga imaju identičnu strukturu i funkciju. U zdravom mozgu, smatrao je, te su hemisfere u balansu, pa se poremećaj u jednoj od njih može rešavati udarcem u suprotnu stranu.
Zabave radi (ne pokušavati kod kuće), pomenimo i „domaći lek“ za poremećaj pamćenja (kao i druge mentalne tegobe), i to iz čuvenog „Narodnog učitelja“ Vase Pelagića: „Ko nema pri ruci sedative, neka oblaže na svu glavu istučenu dinju dva puta na dan. Mnogi tvrde da se sumanuti izbave bolesti kad se čime žestoko poseče i rani, tako da oko te rane dugo vremena raditi i mučiti se mora, da ga ona jednako vređa i zabavlja oko sebe“.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
