19.02.2026.Škoti su, moglo bi se reći, dvaput za dve godine glasali za to da li će ostati u Evropskoj uniji. Jednom su to učinili kad i ostali građani Ujedinjenog Kraljevstva, u junu 2016, a jednom pre toga – u septembru 2014. godine. Taj prvi referendum nije se eksplicitno ticao EU već nezavisnosti Škotske, ali je tema članstva u Uniji bila toliko važna da je svako mogao da je pročita između redova referendumskog pitanja „Treba li Škotska da bude nezavisna država?“
Ishod znamo: Škotska je ostala deo UK (55% birača zaokružilo je „Ne“), ali ne i deo EU, iako su se Bregzitu usprotivile gotovo dve trećine građana Škotske. Danas se neretko diskutuje o mogućnostima za novi referendum o nezavisnosti, nakon kojeg bi – ako se izglasa otcepljenje – Škotska verovatno aplicirala za povratak u EU. U tom slučaju čekao bi je dobro poznat proces pregovora, kroz koji trenutno prolazi i Srbija.
Međutim, šta bi se desilo da se Škotska odvojila od UK dok je UK još bila deo Unije? Iako deluje da je ova tema puka trivija iz domena alternativne istorije, reč je o važnom pitanju koje se u nekom trenutku (na nekom drugom mestu) može vratiti na dnevni red. Uz to, temu čini zanimljivijom to što je praktično bez presedana: nešto najbliže ovom okviru predstavlja otcepljenje Alžira od Francuske 1962, koja je tada bila deo Evropske ekonomske zajednice, prethodnice EU. Međutim, Alžir nije želeo da ostane u EEZ, pa smo te 2014, da je ishod referenduma bio drugačiji, zaista mogli da svedočimo nečem neviđenom.
U kampanji za nezavisnost bilo je onih koji su tvrdili da će Škotska, kao teritorija koja je četiri decenije deo Unije, automatski postati nova članica nakon otcepljenja. Ako je toliko dugo bila celovito integrisana, zar se „izbacivanje“ na nekoliko godina, i to zbog proceduralnih pitanja, ne bi smatralo kontraproduktivnim? Kako god, bilo je sasvim izvesno da bi moralo doći do nekog vakuuma. Pošto nezavisnost ne bi bila proglašena odmah nakon referenduma, već nakon složenih pregovora sa ostatkom UK, postojao je plan da se u tom međuperiodu reši i pitanje članstva u EU. Međutim, možete li pokrenuti taj mehanizam u momentu kada i dalje niste nezavisni, nego se samo spremate da postanete?
Prema tadašnjem stavu Evropske komisije, koji je više puta iznosio njen predsednik Žoze Manuel Barozo, svaka nova država nastala otcepljenjem od postojeće članice morala bi ponovo da aplicira za članstvo u EU. Sa stanovišta međunarodnog i evropskog prava (član 49 Ugovora o EU), proces integracija može da pokrene bilo koja „evropska država“, ali tek nakon što je jasno konstituisana kao suverena zemlja. To znači da bi Škotska najpre morala da razreši sve aspekte razdruživanja sa UK, a zatim da izgradi sopstvene ključne institucije, što podrazumeva centralnu banku, regulatorna tela i administrativni aparat neophodan za funkcionisanje unutar EU.
Barozo je, uoči škotskog referenduma, pominjao Kosovo kao primer nesuglasica u vezi sa odvojenim teritorijama. Time je zaista moguće ilustrovati situaciju u kojoj članice EU imaju različite stavove o tome da li je nešto država ili nije, pa u skladu s tim i da li je moguće pokrenuti proces evrointegracija pre punog priznavanja u Ujedinjenim nacijama. S druge strane, Srbija nije u EU, pa ni kosovski primer nije mogao da odgovori na nedoumicu – šta se dešava kada deo teritorije neke članice proglasi nezavisnost? Barozo je tu svakako mogao da se pozove i na indicije koje su dolazile s Pirinejskog poluostrva, ali mu je iz diplomatskih razloga bilo lakše da se uhvati Balkanskog.
Sve tekstove o Evropskoj Uniji iz rubrike Mitopedija pročitajte na ovom linku.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
