10.03.2026.Jedna od cirkularnih tema u domaćim medijima (poput obnove obaveznog vojnog roka i zabrane pušenja u zatvorenom prostoru) svakako je i uvođenje evra. No može li Srbija da preko noći – recimo 1. januara naredne godine – dinar zameni evrom? Pogledamo li ka svojim susedima, doći ćemo do oprečnih zaključaka. Skorašnji bugarski primer pokazuje da je neophodno ispuniti stroge kriterijume da biste usvojili evro. S druge strane, crnogorski primer pokazuje da je evro moguće usvojiti i bez ikakvih kriterijuma. Pokušaćemo da objasnimo zašto je za nas ipak relevantan samo jedan od ova dva okvira.
Crna Gora je među zemljama-kandidatkinjama koja je u trenutku objave ovog teksta najbliža članstvu u Evropskoj uniji. Međutim, kada je reč o ulasku u evrozonu, nije još ni u pretpristupnom monetarnom aranžmanu, iako evro koristi već skoro četvrt veka. Kako je nastao ovaj paradoks? Crnogorska vlada je u novembru 1999. usvojila nemačku marku kao paralelnu valutu, ravnopravnu s jugoslovenskim dinarom, da bi dinar ubrzo bio i formalno i praktično odbačen. Kada je marka 2002. zamenjena evrom, Crna Gora se unilateralno priključila.
Evropska centralna banka (ECB) nikada nije formalno odobrila ovaj korak, ali ga nije ni sprečila, jer to i nije u njenoj nadležnosti. Štaviše, nijedan međunarodni pravni instrument ne zabranjuje suverenој državi da koristi tuđu valutu, pa se tako i američki dolar koristi u Ekvadoru, Istočnom Timoru, Mikroneziji i drugim zemljama. Interesantan je i slučaj Andore, koja je do nastanka evra paralelno koristila špansku pezetu i francuski franak, a potom se, logično, prebacila na evro. Međutim, za razliku od drugih mikronacija – San Marina, Monaka i Vatikana – koje su brzo potpisale monetarne sporazume sa EU, Andora je zbog poreskih pitanja razvlačila potpisivanje do 2011. godine, pa je u tom „divljem“ međuperiodu donekle bila uporediva sa Crnom Gorom.
Budući da nije punopravna članica evrozone, Crna Gora ne može da vodi nezavisnu monetarnu politiku: Centralna banka Crne Gore nema referentne kamatne stope, niti ima kontrolu nad ponudom novca. Unilateralno prihvatanje evra omogućilo je ovoj državi da se osloni na pouzdanu valutu, ali je u isto vreme ograničilo okvire ekonomske politike na fiskalne mere.
I šta sada? Evropska unija zapravo prvi put vodi pregovore o članstvu sa zemljom koja već koristi evro. Budući da Crna Gora za to nije dobila dozvolu ECB (niti je izgledno da će se to desiti u skorije vreme), jedno od rešenja je privremeno uvođenje nacionalne valute, koju je Crna Gora prvi i jedini put imala od 1906. do 1918. godine (pod nazivom perper). Naravno, napuštanje evra s planom da se čim pre ponovo uvede deluje kao prilično paradoksalan korak, ali se može očekivati da bi potencijalni „montevro“ imao jednaku vrednost kao i sam evro. Ovo složeno pitanje razmatra se u okviru pristupnog poglavlja 17 („Ekonomska i monetarna politika“), a u novijim izveštajima o napretku samo se konstatuje aktuelna situacija, bez naznaka kako bi problem mogao da bude rešen.
Crnogorski i kosovski (a prethodno i andorski) primer pokazuju da postoji određeni prostor da se evro unilateralno uvede na „mala vrata“, ali je u svim tim slučajevima reč o veoma sitnim ekonomijama koje ne mogu ni na koji način da uzurpiraju stabilnost evrozone (Crna Gora ima stanovnika koliko i Đenova, a Andora kao Osijek), pa im je lakše progledati kroz prste. Dakle, ako bi Srbija, Češka ili Ukrajina razmišljale o uvođenju evra, „domaći zadatak“ morale bi da prepišu od Bugarske i Hrvatske, ne od Crne Gore.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
