17.03.2026.Bila je to najobimnija promena valute u istoriji: u promet je pušteno više od 14 milijardi novčanica i 50 milijardi novčića evra, a u istoriju su poslati nemačka / finska marka, austrijski šiling, francski / belgijski / luksemburški franak, holandski gulden, italijanska lira, irska funta, španska pezeta, portugalski eskudo i grčka drahma. Ova dugo planirana promena desila se prvog dana 2002. godine, ali je evro u tom momentu bio star već tri godine. Kako je to moguće?
Istorija evra mogla bi se pratiti još od 1991. godine, kada je Mastriškim ugovorom predviđeno stvaranje Evropske monetarne unije. Iako danas, naviknuti na naziv „evro“, gledamo na njega kao na prirodno, najlogičnije moguće rešenje, u opticaju su bili i drugi predlozi, uključujući dukat. Konačna odluka o imenu doneta je u Madridu 1995, a tom prilikom usvojen je i prepoznatljivi simbol „€“, kao varijanta grčkog slova epsilon kome su zbog stabilnosti dodate dve horizontalne crte.
Složen sistem zamene podrazumevao je prilagođavanje „na rate“, pa evro nije uveden u isto vreme kao valuta i kao fizički novac. To je važno razlikovati, jer je evro najpre bio obračunska i bezgotovinska valuta, a tek kasnije je mogao da se smesti u novčanike.
„Nevidljiva“ premijera desila se 1. januara 1999. godine, i to u državama koje su prve ušle u evrozonu. Od tog trenutka evro je počeo da se koristi u finansijskim transakcijama, bankarskom sistemu, međunarodnim obračunima, berzanskom poslovanju i elektronskim plaćanjima. Ova postepena tranzicija omogućila je državama, bankama i građanima da se lakše prilagode verovatno najvećoj monetarnoj promeni u savremenoj Evropi.
Osim navikavanja na novu valutu, trebalo se navići i na njen naziv, što je bilo važno pitanje čak i za zemlje van evrozone. Kako beleži Ivan Klajn, Narodna banka Jugoslavije tražila je od Odbora za standardizaciju srpskog jezika da razreši dilemu koja i danas muči mnoge: evro ili euro? Odbor se opredelio za prvu varijantu, „budući da kažemo Evropa i evropski, a ne Europa i europski“. Slično pitanje javilo se i u Sloveniji, koja je prva među zemljama velikog proširenja (2004) odbacila svoju nacionalnu valutu. Iako je Evropski savet striktno tražio da se u svim jezicima EU dosledno koristi isti ispis, Slovencima je dopušteno da koriste verziju sa slovom „v“.
Na kraju, dugujemo i jednu fusnotu u vezi sa navodom iz uvodnog pasusa – da su sve one stare valute „poslate u istoriju“ 1. januara 2002. godine. Taj oproštaj nije bio momentalan, već je građanima dozvoljeno da još kratko vreme paralelno koriste stare novčanice i novčiće, a mogućnost zamene novčanica za evro i dalje važi u polovini zemalja evrozone. Ako u slamarici pronađete italijanske lire, s njima više ništa ne možete (od 2011), ali je zato period za zamenu nemačkih maraka neograničen.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
