Da li je nešto tačno samo zato što „svi to znaju“?

Narod je, sudeći po načinu na koji se političari na njega pozivaju, neobično svestran poznavalac sveta. „Narod zna šta je do rakije, a šta su neke druge supstance“, uverava nas Krsto Janjušević (SNS) na TV Informer, govoreći o navodnom uticaju psihoaktivnih supstanci na nastupe opozicionara. Iz opozicije, drugim povodom, tvrde „Poturanje lažnih priča i ne prolazi najbolje, jer narod zna ko smo mi i čime se bavimo“ (Željko Sarić, GG Jedan tim). Gradonačelnik Niša pripisuje narodu i umetnost čitanja budućnosti: „Narod zna da će samo uz hrabru politiku i vođstvo našeg predsednika Aleksandra Vučića, Srbija da ide napred!“

Argumentum ad populum nastaje kada se prihvaćenost neke tvrdnje (stvarna ili umišljena) koristi kao dovoljan povod da je smatramo istinitom. Srđan Damnjanović ga u „Rečniku grešaka” određuje kao verovanje da je tvrdnja tačna zato što odražava široko prihvaćeno stanovište. Međutim, podatak o rasprostranjenosti uverenja i dokaz njegove istinitosti nisu isto. Tvrdnja čak može biti tačna, a da argument koji je ponuđen u njenu korist bude loš.

Analizirajući popularni izraz „svi znaju da…“ Herman i Osvald u njemu primećuju nešto neobično: ako svi nešto već znaju, zbog čega im se to saopštava? U svom radu duhovitog naziva „Svi znaju da ima nešto čudno u argumentima ad populum“ kažu kako tvrdnje koje uključuju „svi znaju da…“ uglavnom imaju malu informativnu vrednost, ali su ipak solidne na planu ubeđivanja. Autori pokazuju da „svi“ nisu doslovno „svi“, niti zaista „znaju“ ono što navodno znaju. Ipak, kada neko kaže da svi znaju da je Zemlja okrugla, postojanje ravnozemljaša i četvorogodišnjaka ne sprečava nas da razumemo šta je hteo da kaže.

U političkim raspravama, kakvim svedočimo ovih dana, argument ad populum može dovesti sagovornika-neistomišljenika u dosta nezgodnu poziciju. Zamislimo da preko puta sebe imamo nekog koga zamolimo da potkrepi iznetu tvrdnju, a on nam odgovori: „Pa to svi znaju.“ Osoba koja sumnja sada mora da objašnjava zbog čega ne prihvata nešto navodno očigledno. Primetićemo i dozu suptilnog pritiska: slušalac se ovakvom formulacijom poziva da potvrdi kako i sam pripada narodu koji „zna“.

Pozivanje na zajednicu ima i privlačnu psihološku stranu. Damnjanović ga povezuje sa odbacivanjem vlastite odgovornosti: lakše je braniti lošu odluku rečenicom „svi su tako postupali“ nego objasniti zašto smo je sami smatrali opravdanom. Zajedničko uverenje pruža zaklon, ili, rečima Miroslava Krleže: u gomili smrdi, ali je toplo.

Tri naučnice iz Kaljarija proučavale su ulogu stilskih figura u formiranju argumenata ad populum, i to polazeći od pojma jezičke intimnosti. Kada razumemo metaforu, na primer, možemo osetiti da sa govornikom delimo nešto što nije morao do kraja da izgovori. Zamislimo, na primer, poruku: „Naš narod zna ko je stub ove zemlje.“ Metafora stuba sugeriše oslonac i stabilnost; još ako je taj oslonac visok oko dva metra – slika se završava sama od sebe.

Sva ova upozorenja ipak ne znače da mišljenje drugih treba zanemariti. Don Dedrik osporava automatsko svrstavanje pozivanja na popularnost među greške. Oslanja se na teoremu porote, koja pod određenim uslovima objašnjava prednost većinske procene. Damnjanović upozorava i na grešku suprotnu od ad populum: odbacivanje mudrosti grupe. Kritičko mišljenje ne zahteva da se osećamo pametnije čim ostanemo u manjini, jer usamljeno uverenje takođe može biti pogrešno.

Masovnost, svakako, ne treba da nas zaslepi, što možemo upamtiti kao savet i van okvira argumentum ad populum. Ako gomila portala objavi istu tvrdnju (što je scenario sa kojim se na Tragaču često susrećemo), a svi preuzeli jednu neproverenu objavu, imamo široku rasprostranjenost vesti i samo jedan prvobitni izvor. Čitalac koji naiđe na mnogo istovetnih naslova može steći utisak da su brojne redakcije nezavisno utvrdile isto. U stvarnosti, samo je svedočio formi novinarstva poznatoj kao „Resavska škola“.

Stefan Janjić, FakeNews Tragač