Skepticizam kao zaštita od obmane: Priča o duhovima iz stvarnog života

Gospođa H. se 15. novembra 1912. godine sa svojom porodicom preselila u staru glomaznu kuću u viktorijanskom stilu. U kući niko nije živeo gotovo celu deceniju i postala je zapuštena. Nije imala sprovedenu električnu energiju već su je osvetljavale lampe na gas, pa je uvek delovala mračno. Već nekoliko dana nakon useljenja, članove porodice je počela da obuzima depresija. Debeli tepisi u kući upijali su zvuke koje su pravili porodica i posluga, i zavladala je tišina.

Jednog jutra, Gospođa H. začula je glasan zvuk koraka na gornjem spratu, pa je istrčala uz stepenice da istraži o čemu je reč. Išla je od sobe do sobe u potrazi za izvorom tog zvuka, čak i na sprat iznad, ali nije bilo nikoga u tom delu kuće.

I drugi članovi porodice čuli su zvuke. Tokom noći, čuli su kako se nameštaj klizi po podu, a tanjiri pomeraju naokolo. Čuli su čak i duboke uzdahe ili jecaje. Dok se gospođa H. jednog jutra oblačila, četvorogodišnji sin utrčao je u njenu sobu i pitao zašto ga je zvala. A nije ga zvala.

Samo nekoliko sedmica pošto su se uselili u kuću, počele su jake glavobolje kod Gospođe H. i bila je iscrpljena. Počela je da uzima tablete gvožđa i trudila se da odrema svakog popodneva, ali ništa nije pomoglo. Svake večeri, dok je njen muž jeo voće u trpezariji pre spavanja, osetio bi nečije prisustvo, kao da ga neko iza leđa gleda. Ali kad bi se okrenuo, nije bilo nikoga. Deca su polako izgubila apetit i ubledela. Zato je, u decembru, Gospođa H. odlučila da odvede decu na kratak odmor. Dok je bio sam u kući, suprug nije mogao da zaspi, usled neobjašnjivih zvukova. Nekoliko noći zaredom čuo je zvuk zvona. Proverio je vrata. Jednom mu se učinilo da zvoni telefon. Druge noći je pomislio da vatrogasci jure uz ulicu. Ali nijednom nije uspeo da pronađe izvor zvuka.

Početkom januara, Gospođa H. i deca vratili su se kući, a problemi su se nastavili. Noću bi čuli glasan bat koraka, lupanje vrata i zvuk šerpi i lonaca, kao da ih neko baca. Njene glavobolje su se vratile i uvek je osećala hladnoću ili umor. Dečije prehlade su se produžavale umesto da se povuku. Dane su uglavnom provodili u krevetu, odbijajući da jedu, pa čak i da se igraju. Njen suprug je imao užasne glavobolje. Posluga je postala bleda i bezvoljna. Čak su i kućne biljke uginule.

Dakle, stanje nije bilo dobro. Ali niko ih još nije video.

Gospođa H. videla ih je prva. Jednog jutra joj je prišla jedna čudna, tamnokosa žena, obučena u crno, a zatim nestala. Žena joj se ukazala još dva puta.

Gospodin i Gospođa H. su 15. januara otišli u operu. Te noći, dok su spavali, neko je zgrabio Gospodina H. za vrat i počeo da ga davi. On se probudio uz žestoki napad kašlja. U prvom trenutku je pomislio da je to možda bio lopov. Ali svuda je bila tišina. Zatim je pomislio da se Gospođa H. našalila sa njim, ali ona je čvrsto spavala. Sledećeg jutra posle doručka, dadilja joj je rekla: „Noć nije mogla biti groznija. Ova kuća je ukleta”. Rekla je i da su i druge sluge čule i videle nešto, ali da nisu htele da uznemire porodicu. Sada više nisu mogli da ćute: dok su roditelji prethodne večeri bili u operi, deca su napadnuta. Jedno dete se probudilo prestravljeno i zavrištalo kako ga „veliki, debeli čovek” dodiruje. Da bi se osećao sigurnije, proveo je noć u krevetu svoje dadilje, ali ju je ujutro pitao zašto je sedela na njemu tokom noći.

Dadilja je ispričala još priča, o tome kako je videla starca koji ide hodnikom i kako je osećala da je neko prati. Ispričala je kako su više puta čaršafi strgnuti sa nje dok je spavala, dok se drugih noći krevet tresao. Jedne večeri se probudila i ugledala mladu, mršavu ženu sa velikim šeširom i starog, ćelavog čoveka kako sede kraj njenog kreveta. Bila je paralisana od straha i nije mogla da se pomeri dok je neko nije potapšao po ramenu.

Gospođa H. ispitala je sve sluge i svi su pričali o glasnim zvukovima, o tome da ih neko prati i o čudnim priviđenjima koja su imali. Stupila je u kontakt sa prethodnim stanarima kuće i saznala da su svi imali slična iskustva, te da su ih strah i iscrpljenost oterali iz kuće.

Neizbežan zaključak je bio da je njihova kuća ukleta.

Skepticizam je mišljenje zasnovano na dokazima

Za skepticizam postoji niz tumačenja. Neki smatraju da je skepticizam sinonim za cinizam ili negativnost. Prema drugima, to je odbijanje da se prihvate naučni zaključci.

A skepticizam je jednostavno insistiranje na dokazima pre prihvatanja neke tvrdnje. To je razmišljanje zasnovano na dokazima i pristup svim uverenjima i pretpostavkama sa zdravom dozom sumnje.

Izuzetne tvrdnje zahtevaju izuzetne dokaze

Ako dokazi upućuju na to da treba da promenimo mišljenje, onda moramo biti voljni da to učinimo, čak i ako to nije prijatno. Neuspeh da se prihvate dobro argumentovani zaključci u svetlu nepobitnih dokaza nije skepticizam, to je poricanje. U suštini, skepticizam je usklađivanje snage našeg uverenja sa snagom i kvalitetom dokaza i temelj je kritičkog razmišljanja i naučne metodologije. Skepticizam takođe osnažuje. On je štit od onih koji hoće da nas obmanu i moćan alat koji nam pomaže da donosimo bolje odluke.

Preplavljeni smo informacijama. Ali kako možemo znati šta je istina?

Razmotrite sledeće tvrdnje:

• Jedan suplement obećava da možete izgubiti do 15 kg bez dijete
• E-mail vas upozorava da je vaš bankovni račun zloupotrebljen i traži vaš broj socijanog osiguranja
• Poznata ličnost insistira da su vakcine prouzrokovale autizam kod njenog deteta
• Jedna objava na društvenim mrežama navodi da neki političar rukovodi lancem seksualne trgovine decom
• Vidovnjak tvrdi da može da predvidi vašu budućnost čitanjem dlana
• Jedan prijatelj uporno tvrdi da je izlečio rak vitaminima i specijalnom dijetom
• Neki političar izjavljuje da je promena klime obmana

Kad se suoči sa ovakvim tvrdnjama, skeptik zastane… stvarno stane… i kaže „Čekaj, šta? Kako da znamo da li je to istina?”

Ova jednostavna promena u razmišljanju je istinski neophodna, pošto može doći do stvarne štete ako nasednemo na tvrdnje koje nisu istinite. Ona vas može koštati novca, čak i života. Zato, pre no što poverujete u bilo koju od ovih tvrdnji, zahtevajte dokaze. Najvažniji i najteži trenutak u kom treba da budemo skeptični jeste onaj kada želimo da nešto bude istinito. Tvrdnje koje se uklapaju u naša postojeća uverenja i sklonosti umeju da zaobiđu štit našeg skepticizmna, čineći nas ranjivijim za obmanu.

Na primer, 1917. godine, mladi rođaci Fransis i Elsi tvrdili su da su snimili fotografije vila u njihovom vrtu u Engleskoj. Fotografije su privukle pažnju Ser Artura Konana Dojla, školovanog lekara i tvorca detektiva Šerloka Holmsa. Dojl je takođe bio i spiritista, i verovao je da su fotografije dokaz da je moguća komunikacija sa duhovnim svetom. Bio je ubeđen da su vile na fotografijama stvarne. Fotografije su, naravno, bile deo prevare, napravljene uz pomoć kartona isečenih iz dečijih knjiga.

Suština je da smo svi podložni obmani.

Duhovi? Ili nešto još zlokobnije?

Šta god da su Gospođa H. i njena porodica doživeli bilo je stvarno. To nije bio rezultat bujne mašte jedne osobe. Svi u kući, uključujući i decu i sluge, čuli su, videli, i osetili nešto. A i biljke ne ubija mašta. Do sredine januara, svima u porodici je dozlogrdilo. Gospodin H. ispričao je svom bratu o strašnim događajima koje su on i njegova porodica doživaljavali u njihovoj novoj kući: o tome kako su čuli korake i glasove, osetili onostrane dodire i videli sablasna priviđenja. Poverio mu se koliko je zabrinut za zdravlje svoje porodice. Brat mu je rekao kako je u jednom članku pročitao o porodici sa sličnim iskustvima, i da nisu bili duhovi u pitanju. Bio je u pitanju otrov.

Sledećeg dana njihov doktor je došao u kućnu posetu. Ispričali su mu o čudnim događajima koje su svi u kući doživeli. Dok je išao kroz kuću, zatekao je dvoje dece u krevetu i jedno kako leži na podu, očigledno veoma bolesno. Zatim je sišao u podrum i otkrio da se gasovi iz stare peći, umesto da idu naviše kroz dimnjak, šire po kući. Rekao je porodici da se, ako provedu još jednu noć u kući, možda više nikad neće probuditi.

Uzrok njihovih simptoma – zvučnih i vizuelnih halucinacija, pritisak u grudima, osećaj straha, čak i dodiri – ipak nije bio natprirodni. Bilo je to trovanje ugljen monoksidom. Gospodin i Gospođa H. dali su da im se popravi peć. Porodica se oporavila i nikada više niko nije prijavio da je video, čuo, ili osetio duhove.

Ovo ne znači da duhovi ne postoje. Kao svaki dobar skeptik, treba da budemo otvoreni za sve tvrdnje. Ali takođe treba da zahtevamo dokaze. A duhovi su izuzetna tvrdnja, koja zahteva izuzetne dokaze. Pa ipak, postoji realna opasnost ukoliko verujete da vas proganjaju duhovi, a da ste zapravo otrovani.

Naravoučenije

Protivnici mogu reći da skepticizam ubija ono čudesno u svetu. Ja se ne slažem. Stvarnost je dovoljno dostojna divljenja i bez verovanja u stvari koje nisu istinite. Skepticizam je najbolji alat koji imamo za otkrivanje istine. Moramo biti voljni da podvrgnemo sva svoja uverenja i pretpostavke preispitivanju… Ako je nešto istina, preživeće preispitivanje. Ako nije istina, treba da budemo voljni da promenimo svoje mišljenje.

Svi volimo da mislimo kako nas ne mogu obmanuti, naročito naša sopstvena iskustva. Ipak, preterana samouverenost u ono što mislimo da znamo može nas dovesti u nevolju. Kao što je rekao Ričard Fajnman, „Vi ste osoba koju ćete najlakše obmanuti.”

Melani Trisek King

Ovaj tekst je preuzet sa portala Thinking is power koji vodi Melani Trisek King, profesorka biologije na koledžu Masasoit iz Masačusetsa. Profesorka Trisek King godinama se bavi promovisanjem naučne pismenosti, informacione pismenosti i kritičkog razmišljanja.