Navodni sporazum komunista i ustaša iz 1935. prepun je grešaka i nelogičnosti


Dokument koji godinama kruži u domaćem medijskom prostoru istoričari ocenjuju kao propagandnu podvalu iz Drugog svetskog rata. Ustaljena priča ide ovako: ustaše i komunisti su u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde su zajedno boravili 1935. godine, potpisali ugovor o „uništenju Srpstva“. Ovaj dokument potpisali su – navodno – u ime ustaša Mile Budak i u ime komunista Moša Pijade.

Ovaj dokument se pominje i citira već gotovo 20 godina na našem internet prostoru. Pretragom smo uspeli da dođemo do sledeće hronološke linije, s tim da je ne treba tumačiti kao potpunu: 2004. Stormfront, 2008. Krstarica, 2009. Krstarica, Vesti.rs, Novinar online, Dokumen, 2013. Jadovno, 2015. Telegraf, Na Tron, 2016. Slobodna Hercegovina, SNP Zbor, 2017. Fejsbuk  stranica Srbadija, Vidovdan, Intermagazin, Srbin Info, 2018. Nebojša Vuksanović, Forum Burundi, 2019. Informer, 2020. Borba za istinu, Frontal, Glas Javnosti, Jutjub kanal Srpski oslobodilački pokret Otadžbina, 2021. Prvi na Skali, Sabornik, 2022. Srpska 24, Croativ online, Novi Standard, 2023 Borba za istinu, kao i Rastko, Zločini nad Srbima, Srpska narodna odbrana u Americi, Snaga misli, Rasen. Dezinformacija je takođe, uz izvesne ograde, objavljena i u knjizi „Pavelićev testament“ Dejana Lučića.

Međutim, prikazani dokument sadrži niz nelogičnosti i grešaka. Navedimo, za početak, ovo: Budak i Pijade nisu bili zajedno u pomenutom zatvoru, a Moša Pijade i Komunistička partija pogrešno su imenovani.

 

Aleksandar Stojanović: Dokument je krivotvoren

„Dokument je krivotvoren, deo terminologije i frazeologija ne odgovaraju ni vremenu u kome je navodno nastao, niti sadržajno”, kaže za FakeNews Tragač istoričar Aleksandar Stojanović, koji se bavi periodom Nedićeve Srbije.

Sličnu ocenu iznosi i istoričar Veljko Đurić Mišina u svom tekstu za Stanje stvari. „Teško je nabrojati ko je sve pomenuo ’ustaško-komunistički sporazum’. Zna se da ga ne pominje nijedan ozbiljan istoričar. Pominju ga ljudi iz drugih struka, publicisti, novinari…”, piše Đurić Mišina. On objašnjava da je 1943. godine Milan Banić (koji je sarađivao u administrativnom aparatu vlade generala Milana Nedića) napisao tekst u kome je predstavio ovaj dokument kao ’dokaz’ o saradnji komunističke partije i ustaškog pokreta. Đurić Mišina pominje, na osnovu drugih izvora, mogućnost da je između komunista i ustaša ipak ostvarena određena saradnja u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, ali ne putem navedenog sporazuma.

Aleksandar Stojanović navodi moguće motive iza falsifikovanja dokumenta: „Nedićeva vlada imala je interes da ovakav i slična dokumenta plasira u javnost, kako bi navukla gnev naroda na komuniste i NOP. Pomenuti Banić bio je jedan od Nedićevih propagandista, pisac brojnih antisemtiskih, antimasonskih i antikomunističkih sadržaja (članaka, brošura, letaka)”.

Stojanović dalje objašnjava da, šire posmatrano, stvar čini komplikovanom činjenica da su komunisti i ustaše održavali veze pre Drugog svetskog rata, i da su tokom dužeg perioda imali iste ciljeve: ubistvo kralja Aleksandra, razbijanje Jugoslavije i slabljenje državnih vlasti. On navodi da pojedine ustaše i komunisti zaista jesu robijali zajedno i čini se da su tada stvarane lične veze koje su imale ulogu i tokom Drugog svetskog rata, kao i neposredno po njegovom kraju.

„Dokumenta koja svedoče o ovome masovno su uništavana. Treba istaći da su komunisti decenijama negirali da su sa Nemcima i ustašama vodile tzv. Martske pregovore, i to ignorisanje istine potrajalo je sve dok Dedijer nije objavio Nove priloge za biografiju J.B. Tita. Zbog toga se ni nekakav dogovor sklopljen u Mitrovici 1935. ne može sasvim isključiti, mada ono što trenutno cirkuliše u javnosti izgleda krajnje neubedljivo”, kaže Stojanović.

 

Stefan Gužvica: „Sporazum“ je prepun faktičkih grešaka

Nakon pada komunizma dokument „sporazuma“ iznova se pojavio u našoj javnosti, a istoričar Stefan Gužvica pratio je njegovu medijsku trasu. U tekstu za Novi plamen 2016. godine on navodi da su se nacionalistički intelektualci, publicisti i pseudoistoričari koristili selektivnim i tendencioznim tumačenjem, pa i istorijskim falsifikatima da bi dokazali antisrpski karakter jugoslovenskog komunizma nakon njegovog raspada. Stoga je, smatra on, i ovaj nedokazani sporazum upotrebljen u sličnu svrhu i počeo je da se reprodukuje i u našim masovnim medijima.

Gužvica navodi da su u ovome naročito prednjačili istoričar Vladislav B. Sotirović i novinar Ratko Dmitrović. Sotirović je, u vezi sa ovom temom, objavio rad pod imenom „Antisrpska saradnja Titovih partizana i Pavelićevih ustaša u Drugom svetskom ratu”. Gužvica taj rad komentariše ovako: „Pored ponavljanja već spomenute teze o Drezdenskom kongresu kao momentu u kom je komunistički pokret Jugoslavije ozvaničio rasparčavanje zemlje, Sotirović u ovaj članak uvodi ’Sporazum komunista i ustaša o uništenju Srpstva’, istorijski falsifikat koji je fabrikovan od strane Vlade narodnog spasa Milana Nedića tokom okupacije. Sotirović konstatuje da je Sporazum prva objavila Nedićeva Vlada i priznaje da se autentičnost ovog dokumenta ne može utvrditi, ali dodaje da je ’jedini argument posleratne titografske istoriografije’ tvrdnja da je ovo delo nedićevska propaganda. Međutim, istoričari ne odbacuju taj dokument samo zbog toga što ga je objavila Nedićeva Vlada. Ovaj ’Sporazum’, koji su navodno potpisali Mile Budak i Moša Pijade, prepun je faktičkih grešaka.”

Greške koje Gužvica navodi su sledeće:

  1. Sporazum je navodno potpisan u sremskomitrovačkoj kaznionici juna 1935. godine, iako Mile Budak u periodu od 1933. do 1936. godine nije bio u Jugoslaviji, nego u Italiji.

  2. Potpisuje ga, zatim, i „Mošo Pijade“, iako je njegovo ime Moša.

  3. Moša Pijade u to vreme nema značajnu funkciju unutar KPJ, jer je postao član CK KPJ tek na Petoj zemaljskoj konferenciji 1940. godine.

  4. Pijade je bio Jevrejin, te izbor njega kao potpisnika sigurno nije slučajan.

  5. Komunistička partija Jugoslavije je u ovom dokumentu nazvana „Jugoslovenskom Komunističkom strankom.“

  6. U sporazumu se navodi da je „Jugoslovenska Komunistička stranka“ zabranjena Zakonom o zaštiti države iz 1922. godine, iako je taj Zakon donesen 4. avgusta 1921. godine.

O tome da ovaj sporazum nije autentičan pisali su u svojim tekstovima i Pečat 2013. godine („Za istinu – Moša Pijade nije bio srbožderac”) i Slike partizana 2016. godine („O ’saradnji’ komunista i ustaša”).

Marija Zemunović, FakeNews Tragač

Ukratko

TOP 5 – NAJČEŠĆE LOKACIJE MANIPULACIJA