07.05.2025.U jednoj objavi na društvenoj mreži Iks navodi se sledeće: „Još od oktobra 1941, posle borbi kod Rogatice, komunisti nisu nikada i nigde napadali ustaše i hrvatsku vojsku, niti pak hrvatska vojska i ustaše-komuniste. Odmah nakon ulaska komunista u Vlasenicu 15.3.1942. godine, čula se i njihova pesma: ’Paveliću bravo, bravo, sve što radiš imaš pravo!’ -Arhiv Vojvodine, 562, d. 267, I. 256-457.“
Kako se radi o izuzetno osetljivoj temi saradnje komunista i ustaša tokom Drugog svetskog rata, obratili smo se Arhivu Vojvodine kako bismo pokušali da proverimo da li se navedene reči zaista nalaze u njihovoj arhivi. Dobili smo precizan odgovor da se navedeni citat nalazi u dokumentu koji se u Arhivu Vojvodine nalazi u arhivskom fondu „F. 562. Lični fond Slavka Odića“, tačnije, da je navedeni dokument sastavni deo jednog većeg dosijea, koji se zove „Ustaška zverstva“. Unutar samog dosijea reči koje nas interesuju se nalaze u dokumentu pod rednim brojem 113 – „Izveštaj kapetana Manojla Pejića komandantu bosanskih četničkih odreda 14. aprila 1942. o ustanku u istočnoj Bosni, saradnji ustaša i komunista i o odnosima četnika sa hrvatskom vojskom“. Dakle, citat jeste autentičan, ali postoji par drugih problema vezanih za njega.
„Prvi je netačna signatura dokumenta“ – objašnjavaju nam u Arhivu Vojvodine – „U citatu je navedeno da je signatura dokumenta Arhiv Vojvodine, 562, d. 267, l. 256-457. Ispravna signatura je: Arhiv Vojvodine, F. 562. 3.1.1.2. 456-457“. „Zatim, u citatu su bez ikakve napomene spojena dva različita dela istog dokumenta, i to tačka 2. izveštaja kapetana Pejića [prva rečenica objave sa Iksa] i tačka 9. istog izveštaja [ostatak objave s Iksa]”, rečeno je Tragaču u Arhivu Vojvodine.
Pokušali smo da utvrdimo i tačnost, odnosno verodostojnost izveštaja kapetana Pejića i zbog toga smo kontaktirali sa istoričarem dr Milanom Koljaninom koji je ujedno i priredio zbornik dokumenata „Ustaška zverstva“. „Što se tiče verodostojnosti izveštaja kapetana Manojla Pejića, generalno se ne može oceniti da nije verodostojan. On najvećim delom daje realnu sliku komplikovanih odnosa sukobljenih strana u Istočnoj Bosni, mada u izveštaju sigurno ima i neproverenih navoda i glasina”, objašnjava Koljanin za Tragač.
S druge strane, Koljanin upozorava i na mogućnost zloupotrebe istorijskih izvora na društvenim mrežama:
„Meni je jasno da se istorijski izvori mogu zloupotrebljavati i da se to čini na razne načine. Jedan od njih je da se deo izvora istrgne iz dokumenta i koristi za potvrdjivanje odredjenog tvrdjenja bez objašnjenja šireg istorijskog konteksta. istorijskog konteksta i celine dogadjaja.“
U ovom slučaju, širi kontekst jeste to da su se partizanske snage nakon gušenja ustanka protiv okupatora u Srbiji probile u istočnu Bosnu koja je u tom trenutku pod kontrolom Nezavisne države hrvatske. U tim predelima međusobno su ratovale okupatorske, ustaške, partizanske i četničke snage. Koljanin nam je dalje objasnio da je cilj prodora partizana u istočnu Bosnu bio razbijanje četničkih snaga i stvaranje uslova za povratak u Srbiju:
„To je koincidiralo sa prodorom ustaških snaga na teritoriju pod kontrolom četnika i doprinelo je razbijanju njihovog fronta. Tito je naredio povlačenje Udarne grupe. Tu situaciju Nemci su opisali kao saradnju partizanskih i ustaških snaga protiv srpskih snaga, odnosno četnika pod komandom Jezdimira Dangića. Sve to je za posledicu imalo novo veliko stradanje srpskog stanovništva.“
Iako u objavi na Iksu na nju nije direktno referisano, valja napomenuti i da je u objavi plasirana i fotografija koja se neretko na internetu netačno predstavlja kao „dokaz” saradnje ustaša i partizana. Portal Lupiga je istražio i dokazao kako ova fotografija sa zasedanja Komunističke partije u Jajcu ne pokazuje ustašu u crnoj uniformi, već vijećnika Prvog i Drugog zasjedanja AVNOJ-a Pavla Gregorića.
Kada je pak u pitanju saradnja ustaša i komunista ove teme smo se već dotakli u našem tekstu o navodnom sporazumu komunista i ustaša iz 1935. godina. Tada nam je istoričar Aleksandar Stojanović objasnio da su komunisti i ustaše održavali veze pre Drugog svetskog rata, i da su tokom dužeg perioda imali iste ciljeve: ubistvo kralja Aleksandra, razbijanje Jugoslavije i slabljenje državnih vlasti. Kao i da pojedine ustaše i komunisti jesu robijali zajedno i da su tada verovatno stvarane lične veze koje su imale ulogu i tokom Drugog svetskog rata, kao i neposredno po njegovom kraju. Međutim on je napomenuo i to da je navodni Ugovor iz 1935. godine koji opisuje tu saradnju neuverljiv te da je krivotvorina Nedićeve vlasti.
Navodni sporazum komunista i ustaša iz 1935. prepun je grešaka i nelogičnosti
Stojanović je ukazao i na to da su dokumenta koja svedoče o saradnji komunista i ustaša masovno uništavana. „Treba istaći da su komunisti decenijama negirali da su sa Nemcima i ustašama vodile tzv. Martske pregovore, i to ignorisanje istine potrajalo je sve dok Dedijer nije objavio Nove priloge za biografiju J. B. Tita”, naveo je tad Stojanović. O samim Martovskim pregovorima je detaljnije pisao Bi-Bi-Si na srpskom, a o Dedijerovim navodima možete čitati u arhivi NIN-a. (M. Zemunović)
