Da li je tačno da igrač koji je iznudio penal ne bi trebalo da ga izvodi?

Stadion Vembli, London, 1988. godina. U toku je finale Ef-Ej kupa (engl. FA kup), najstarijeg fudbalskog takmičenja na svetu. Nekim čudom, moćni Liverpul, tada aktuelni šampion Engleske, gubi 1:0 od Vimbldona, kluba koji je tek dve godine ranije debitovao u najvišem rangu. U drugom poluvremenu, Džon Oldridž, napadač Liverpula i najbolji strelac engleskog šampionata, pada u protivničkom šesnaestercu i sudija pokazuje na belu tačku. „Nikada se nije desilo da neko promaši penal u finalu Ef-Ej kupa“, navodi komentator Bi-Bi-Sija. Oldridž namešta loptu na jedanaesterac, uzima zalet i šutira desno, ali protivnički golman se baca u istu stranu i brani udarac. U nastavku utakmice, Liverpul ne uspeva da izjednači i, u jednoj od najvećih senzacija u istoriji fudbala, Vimbldon osvaja Ef-Ej kup.

Fudbalski diskurs je pun fraza koje se izgovaraju kao da imaju težinu prirodnih zakona. Među ljubiteljima najvažnije sporedne stvari na svetu tako se često može čuti kako je „2:0 najopasniji rezultat“, zatim da „nakon propuštenih šansi uvek sledi kazna“, ili ono što su neki gledaoci sigurno pomislili tog proleća ’88, nakon što je Oldridž promašio sa 11 metara, i što ćemo sada ispitati: „Igrač koji je iznudio penal ne bi trebalo da ga izvodi“ (dok su navijači Liverpula verovatno proklinjali komentatora što je „izbaksuzirao“ njihov tim kada je naveo da nijedan penal nije promašen u finalu Ef-Ej kupa).

Logičan način da se ova teorija proveri bio bi kroz poređenje procenta realizovanih penala od strane izvođača nad kojima je ujedno i načinjen prekršaj i procenta uspešnosti igrača koji su samo izveli jedanaesterac. Na našu sreću, jedna grupa nemačkih istraživača učinila je upravo to.

Oni su izvukli podatke za sve utakmice nemačke Bundeslige odigrane između avgusta 1993. i februara 2005. godine i došli do broja od 835 penala dosuđenih za prekršaj nad protivnikom (penali dodeljeni zbog igranja rukom nisu uračunati, budući da u tim situacijama nema fauliranog igrača koji bi taj penal izveo). Od ovih 835 penala, 102 su izvedena od strane igrača nad kojima je prekršaj i načinjen, a od ta 102 jedanaesterca realizovana su 74, za procenat uspešnosti od 72,5%. Sa druge strane, od preostala 733 penala koja su izveli igrači koji nisu bili faulirani, postignuto je 547, za procenat uspešnosti od 74,6%.

Iako naizgled potkrepljuje teoriju prema kojoj faulirani igrači ne bi trebalo da izvode penale, ova razlika od dva procenta pre je rezultat nasumičnosti uzorka, odnosno „nije [statistički] značajna“, navode autori studije. Shodno tome, drugi korpusi podataka daju oprečne rezultate. Recimo, u mečevima engleske Premijer lige odigranim između avgusta 2018. i novembra 2021. godine faulirani igrači bili su bolji u realizaciji jedanaesteraca od nefauliranih izvođača.

Objašnjenje je prosto: to da li je neko iznudio penal nema veze sa time da li će on ili ona taj penal realizovati. Umesto toga, ono što najbolje predskazuje ishod jedanaesterca jesu penali koje je izvođač prethodno izvodio, odnosno njegov procenat uspešnosti za čitavu karijeru. Drugim rečima, dobar penaldžija će svoje penale pogoditi, bio on fauliran ili ne.

Predrag Mijatović, FakeNews Tragač

(ne taj i ne, nije on tad bio fauliran)