Da li se u srpskim narodnim pesmama pominje bog Jarilo?

Prva poseta domaćinstvu u selu Suvodanje nije dobro prošla. Miloš je čekao, ali nije uspeo da zapiše ni jednu jedinu pesmu. Domaćin je izvodio domaćicu, snaju i ćerku, a one ni da zucnu. Sakupljač se vraća nakon nekoliko dana, kada se stvar iznenadno okreće u njegovu korist: samo od domaćinove sestre Stane dobija 130 pesama. „Ovome čudu nisam se mogao načuditi, sve dotle, dok nisam doznao: da je pomenuti Jova pre mog dolazka i prepisivanja pesama iztukao nekoliko puta svoju domaćicu i sestru, pa se čak i s majkom podžaveljao“, piše Miloš Milojević u predgovoru zbirke „Pesme i običaji ukupnog naroda srbskog“ (1869).

Tužna priča i srećna okolnost: zahvaljujući toj prebijenoj ženi neke narodne pesme sačuvane su od zaborava. Međutim, za nevolju, one će se naći u zbirci koju je priređivač svojim domaštavanjima do te mere kompromitovao da je navukao veo sumnje čak i na autentične sadržaje.

Miloš Milojević (1840-1897) bio je srpski pravnik, publicista i oficir. Neko bi dodao i –  profesionalni falsifikator. U Srpskom književnom glasniku (1911) Milojević je opisan kao „onaj koji je za slavu roda falzifikovao i starije spomenike naše, ili ih izmišljao sam“, dok dr Ljubinko Radenković navodi da je Milojević „u stihove narodnih pesama dodavao imena slovenskih bogova i poznatih i nepoznatih, i na taj način uspeo da stvori jedno od najobimnijih mistifikatorskih dela“. Oni koji su potom pokušavali da razdvoje žito od kukolja, poput Vladimira Bovana, imali su pred sobom izuzetno težak zadatak.

Kako je Milojević u stihove ugrađivao bogove „znane i neznane“, možemo da vidimo i na primeru koji profesor Radenković predstavlja u svom radu „Krivotvorenje folklora i mitologije“. Jedan isti motiv javlja se u različitim krajevima našeg govornog područja, ali se samo u Milojevićevom zapisu pojavljuju bogovi.

Folklorista dr Dejan Ajdačić u svom radu navodi da Milojević „unosi i pripeve sa Jarilom, koji se sreću u ruskom folkloru, ali ne i u srpskom, pri čemu je očigledna ponovljena namera da se potvrde slovenske veze i tamo gde ih nema“. Milojević bi na to verovatno samo odmahnuo glavom – on u svojoj zbirci tvrdi da imenice „jaran“ i „jaranica“ nisu turske, već „prastare srbske“, jer „jar znači jaki, silnji, junačni, a Jaril je bio Bog vojne i ratova u starih Srba“. U njegovoj zbirci pominju se još neki mitološki likovi – poput Davora i Živboga – čije je postojanje u srpskom folkloru u najmanju ruku upitno.

Upravo je ideja o „starim Srbima“ navodila Milojevića da izmišlja dodatne dokaze o starosti, o vezi sa srednjovekovnim, starovekovnim, paganskim. Nije se zaustavio na slovenskim i pseudoslovenskim božanstvima. Profesor Nemanja Radulović u svom radu navodi da je, zajedno sa slovenskim, Milojević unosio čak i (pseudo)indijska imena i teme.

Ipak, ne može se reći da je u tome bio usamljen. Grčki istraživač Stamatis Zokios navodi da je slovenska mitologija kakvu danas poznajemo dobrim delom „pseudomitologija“, odnosno da nema uporište u autentičnim srednjovekovnim izvorima i folkloru. O periodu slovenskog paganstva – piše on – postoji manje od 20-ak pisanih izvora, i uz to nešto arheoloških nalaza, što je premalo da bi se rekonstruisala „zaokružena“ mitologija poput grčke. Štaviše, profesor Ljubinko Radenković navodi da za Južne Slovene ne postoji nijedan nesumnjivi izvor gde bi se pominjalo ime nekog njihovog paganskog boga.

To, međutim, nije sputalo razne entuzijaste, među kojima su – prema Radenkoviću – Prosper Merime, Vaclav Hanka, Jozef Linda, Stefan Verković i J. P. Miroljubov, da falsifikuju slovenski folklor i mitologiju. Milojeviću se, kao retko kome, posrećilo da njegove izmišljotine budu registrovane kao legitimne lekseme. Kako piše Radenković, „njegova knjiga je greškom uvršćena u spisak građe za Rečnik srpskohrvatskog narodnog i književnog jezika, koji izlazi u SANU, pa se u više svezaka ovog kapitalnog dela navode i njegovi nepostojeći bogovi i zbunjuju neupućene ljude“.

Stefan Janjić, FakeNews Tragač