Čitali smo: „Zbirka kognitivnih pristrasnosti i pogrešaka“ grupe autora

Prethodnih godina domaća publika imala je priliku da čita nekoliko žanrovski raznorodnih knjiga o kognitivnim pristrasnostima i greškama. I dok su ta izdanja pisana popularnim stilom, za opštiju ciljnu grupu, „Zbirka kognitivnih pristrasnosti i pogrešaka“ (Heliks, 2024) obraća se nešto užoj publici. U izradi ovog zbornika preglednih radova učestvovalo čak 35 naučnika, predvođenih Kajom Damnjanović, profesorkom psihologije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Ipak, da li je ova zbirka namenjena samo naučnicima? Iako bi izdanje sa sažecima, ključnim rečima i dugim listama referenci (konsultovano je 1.300 izvora) upućivalo na potvrdan odgovor, treba reći da su se autori dosledno trudili da različitim sredstvima učine svoje tekstove što manje suvoparnim, pa su u tom pogledu ostavili odškrinuta vrata i za radoznalu publiku van naučnih krugova. Možemo primetiti niz zanimljivih digresija i primera iz svakodnevice, lepo doziran humor, pa čak i mimove. Drugim rečima, ovo je retko uspešan primer nehermetičnog naučnog dela.

Šta su kognitivne pristrasnosti?

Na početku, kakva je razlika između pristrasnosti i grešaka? Urednica zbirke kaže kako su kognitivne pristrasnosti „u većoj meri u vezi sa našim preferencijama i utiču na naša uverenja, dok su pogreške u vezi sa našim rezonovanjem i utiču na to kako opravdavamo i podržavamo svoja uverenja“. Videćemo to kroz primere koji slede. A ako malo bolje pogledamo, videćemo i da naoko iščašeni okvir tih primera (koji Damnjanović naziva „odstupanjem od formalnih normi racionalnosti“) nije isključivo naš, već je „sistematski i predvidiv“, tj. delimo ga s velikim brojem drugih ljudi.

Kako profesorka Damnjanović kaže, ne postoji nekakva precizna i nedvosmislena kategorizacija pristrasnosti i pogrešaka. Uprkos tome, pronađen je prigodan model zahvaljujući kojem su posmatrani fenomeni prikazani kroz pet poglavlja: osnovne pristrasnosti, pristrasnosti i pogreške o verovatnoći, predstavljanju, vremenu i društvu. Osvrnućemo se ukratko na po jedan primer iz svake grupe.

Osnovne pristrasnosti

Znate li one pitalice kojima odrasli rođaci maltretiraju decu na porodičnim okupljanjima? Ako pet koka snese pet jaja za pet dana, koliko će jaja sneti deset kokošaka za deset dana? Intuitivni odgovor bio bi 10, jer bismo se vodili logikom 5:5:5, pa 10:10:10. Međutim, pravi odgovor je 20. Da bismo stigli dotle, moramo izračunati koliko je vremena potrebno jednoj koki da snese jedno jaje.

U tekstu o kognitivnoj refleksivnosti Milica Damnjanović piše:

„Činjenica da smo u stanju da se odupremo lakim zadacima koji provociraju pogrešne odgovore, kao i činjenica da smo u stanju da zastanemo i promislimo o svojim odgovorima upuštajući se u dublje razmišljanje, pouzdan su pokazatelj toga koliko smo racionalni, odnosno, koliko smo skloni tome da pristrasno rezonujemo“.

Kada se u eksperimentima ispituje kognitivna refleksivnost, posmatra se upravo to: da li je ispitanik spreman da se suzdrži od „očiglednog“ a zapravo pogrešnog odgovora.

Pristrasnosti o verovatnoći

Čitate knjigu, pa naiđete na reč koja vam je nepoznata. Recimo „vresište“. Proguglate, pa vidite da su to prostranstva s niskim rastinjem nastala na mestima uništenih šuma. Potom gledate TV kviz, gde postavljaju pitanje o vresištima, a vi ste ponosni što znate odgovor. Nedelju dana kasnije, u jednoj emisiji govore o (pogađate…) vresištima! Pravo čudo, zar ne? Ipak, biće da je reč o sindromu Bader-Majnhof. To je „kognitivna pristrasnost koja nastaje tako što prvo pojavljivanje nekog stimulusa stvara iluziju da se taj fenomen naknadno susreće mnogo češće nego što je to realno slučaj“, piše Nina Hadžiahmetović. Svakako treba uzeti u obzir i druge faktore. Ako razmišljate o odlasku u Pariz, pa nakon kratkog guglanja aranžmana svuda počne da vam iskače Grad svetlosti, to nije nužno Bader-Majnhof, već realno veća učestalost izazvana algoritmima.

Način predstavljanja

Ako vam odmah ponude kafu za usput po ceni od 240 dinara, možda ćete reći da je to pljačka. Međutim, ako vam predstave tri opcije: malu kafu za 150 dinara, srednju za 220 i na kraju tu veliku za 240, postoji šansa da će vam se fokus rezonovanja promeniti. Nećete više tu najveću cenu posmatrati samu za sebe (koliko je, opšte gledano, opravdana), već ćete u kontekstu alternativnih opcija reći: sjajno, za samo 20 dinara više mogu da dobijem najbolju ponudu!

U tekstu o strukturi izbora i efektu mamca, Katarina Kovačević objašnjava da je trik u dodavanju opcije koja je neprivlačna, kako bi se „preferencija pomerila ka ciljnoj opciji“. Daćete mi, dakle, jednu veliku kafu!

Pristrasnosti i pogreške u vremenu

Šta je pristrasnost naknadne pameti? Tijana Todić Jakšić i Oliver Tošković kažu: „Kada saznamo šta se desilo, počinjemo da verujemo da smo znali da će se desiti i pre nego što se desilo. Praktično počinjemo da mislimo da smo vidoviti, iako to sebi nećemo tako opisati“.

Recimo da vam je potrebna šestica da biste pobedili u igri „Ne ljuti se, čoveče“. Dok tresete kockicu u rukama, na stotinku vam blesne pomisao da ćete ubosti pravi broj i trijumfovati. Međutim, u vama treperi i malo neprijatne treme, jer vam drugi igrači dahću za vratom. Bacate kockicu, a ona, neposlušna, daje samo jedinicu. „Tačno sam znao“, odgovarate iznervirano, iako – iskreno govoreći – niste znali, niti ste mogli znati. Autori teksta daju i lep primer vezan za raspad Jugoslavije: anketa među građanima bi 1990. pokazala kako malo njih veruje da je moguć krvavi rat. A nakon što se rat desio? Većina bi verovatno rekla kako je „tačno znala“.

Pristrasnosti i pogreške u društvu

Na kraju, pomenimo i Daning-Kruger efekat, o kojem je pisala Valnea Žauhar. Reč je o „preteranoj samouverenosti kod nekompetentnih ispitanika i potcenjivanja vlastite izvedbe kod kompetentnih ispitanika“. Do ovoga dolazi, kako se navodi, zbog „meta-neznanja ili dvostrukog neznanja“, jer „nekompetentni pojedinci ne znaju i pritom ne znaju da ne znaju. Recimo, jedno istraživanje iz SAD (Mota, 2018) pokazuje da je više od trećine ispitanika procenilo svoje znanje o uzrocima autizma kao veće od znanja lekara i naučnika.

Ovakve zamke svakako vredi rasvetliti. U tom pogledu, „Zbirka kognitivnih pristrasnosti i pogrešaka“ može imati i jedan efekat atipičan za naučna dela: može nam pomoći da budemo manji „stručnjaci“.

Stefan Janjić, FakeNews Tragač