25.12.2024.„Nema niti jedne jedine značajne misli koju glupost nije umela smesta da iskoristi; ona može da se svuda kreće i navlači na sebe svako ruho istine. A istina, ona je uvek samo jedna jedina odeća, jedan jedini put: istina je uvek hendikepirana.“
Ovim rečima, koje austrijsko-nemački međuratni pisac Robert Muzil pominje u barem dva svoja dela – nezavršenom romanu „Čovek bez svojstva“ i predavanju pretočenom u kratku knjigu „O gluposti“ – možemo se poslužiti kada pokušavamo da objasnimo zbog čega je glupost toliko rasprostranjena, odnosno, prema rečima drugih poznatih mislilaca, beskonačna. Gluposti se, za razliku od istine, lako prilagođavaju, menjaju forme, javljaju se u više različitih vrsta i prevrtljive su. S druge strane, istina je jedna, nepromenjiva i teško prilagodljiva.
Upravo zbog toga, Muzil je govorio da se „svako od nas pokazuje, ako ne stalno, barem s vremena na vreme kao glup“. Jednostavno, to ne možemo da izbegnemo. Glupost je u nekim trenucima i samo odlika nezrelosti, a niko se nije rodio u potpunosti zreo i spreman za svet.
Robert Muzil je o gluposti pisao isprva u obliku aforizama da bi ubrzo shvatio kako su oni previše dugački i ostavio ih postrani. Par godina kasnije dobio je priliku da o gluposti govori na jednom predavanju u Beču. Njegov govor ispostavio se kao toliko uticajan da je ubrzo pretočen u knjigu koja je 1937. godine objavljena na nemačkom jeziku, a više od sedam decenija kasnije srpskim čitaocima dostupna je u izdanju Službenog glasnika (prevod Jovice Aćina).
Većina nas bi „glupog čoveka“ definisala kao osobu čiji mozak nije dovoljno razvijen da bi nešto shvatio, kao nekoga ko je ograničen u razumevanju stvari ili je jednostavno neinteligentan. „Ali, postoji veliki broj intelektualnih i psihičkih anomalija kadrih da tako sputaju, ometu, zavedu čak i prirodno netaknutu inteligenciju da ona iznova okončava u nečemu za šta jezik, opet, raspolaže samo rečju glupost“, objašnjava Muzil.
U ovom smislu, prva glupost je prema Muzilu „sasvim poštena“ i tiče se „neke opšte slabosti uma“, dok bi druga vrsta gluposti bila „slabost uma u odnosu na neki neki poseban predmet“. Ova druga vrsta je zapravo „najopasnija“ jer ilustruje to da osoba koja inače ne pati od tzv. opšte slabosti uma, odnosno nije prirodno neinteligentna, i dalje može biti sklona glupostima.
Na sličan način, Muzil objašnjava i razliku između konstitucionalne i funkcionalne gluposti. Dok je funkcionalna glupost ona koja se javlja samo u određenim prilikama, konstitucionalna glupost je stalna i može zapravo predstavljati neinteligenciju. Muzil nas takođe upozorava da „individualne gluposti koje se javljaju samo u određenim prilikama lako mogu da povuku za sobom konstitucionalnu glupost cele zajednice“. Zato svakako ne valja sopstvene gluposti ili gluposti drugih pravdati „funkcionalnom glupošću“, niti ovakve „individualne gluposti“ treba zanemarivati ili relativizovati.
Ukoliko vas zanima kakve još vrste gluposti postoje, ko su glupaci i da li su svi oni i neinteligentni – o tome možete čitati u Tragačevom prikazu knjige „Psihologija gluposti“, kao i u samoj knjizi koju je priredio francuski novinar Žan Fransoa Marmion.
Svako od nas može biti glup u određenim okolnostima i/ili pod afektom. Međutim, šta može biti tzv. indikator gluposti? Ne postoji jednostavan i univerzalan odgovor na ovo pitanje, ali Muzil nam skreće pažnju na jednu osobinu koja često ide uz glupost – taštinu. Radi se zapravo o uobraženosti, sujeti ili hvalisavosti. Rečju, o osobinama koje „krase“ čoveka nesvesnog sopstvene gluposti, bez obzira na to kojoj ona vrsti pripada.
„Danas su društvom mnogih država i nacija ovladala osećanja među kojima taština neosporno zauzima povlašćeno mesto“, govorio je Muzil tridesetih godina prošlog veka. Nešto manje od sto godina kasnije deluje da se čovečanstvo nije previše pomerilo sa ove tačke. Taština, odnosno uobraženost, i dalje može biti pouzdan pokazatelj gluposti. Ona nas i zaslepljuje, te čini da odajemo utisak osobe od koje se ne može mnogo očekivati. „Neko ko je glup, često izgleda kao tašt već samom činjenicom da nema pameti da sakrije glupost“, poručuje nam Muzil.
Pri kraju svog predavanja o gluposti Muzil nas podseća na još jednu osobinu. Ovog puta radi se o osobini koja je prema njegovom mišljenju „najbolje oružje protiv gluposti“. U pitanju je skromnost. Pored toga što smo svi ponekad, u određenim okolnostima, glupi, nekada smo prisiljeni da delujemo zaslepljeno ili poluzaslepljeno. Naše znanje i naša moć su u tom smislu ograničeni, pa smo često prinuđeni da u svim naukama donosimo preuranjene sudove o različitim pojavama. Međutim, naučeni smo i da ovaj nedostatak popravljamo „kad god se ukaže prilika“ i „vaspostavljamo tako u svom radu izvesnu tačnost“.
Muzil smatra da nas ništa ne sprečava da ovako uspostavljenu tačnost prenesemo i u druga područja života sem nauke, te da bi takav obrt činio „polovinu puta u smeru zaista plodne reforme našeg života“.
Ivan Subotić, FakeNews Tragač
