26.06.2024.Moramo čvrsto imati na umu da su klasifikacije, pa i one biološke, ljudske konstrukcije. Kreiramo ih jer nam pomažu da razumemo, sistematizujemo i osmislimo pojave oko nas, da lakše komuniciramo, uvedemo red i zapazimo pravilnosti u haotičnom svetu u kojem živimo. One gotovo ni u jednoj oblasti ne predstavljaju otkrivanje, već kreiranje značenja. U prilog tome govori i činjenica da se klasifikacije stalno menjaju, i to ne uvek samo zbog toga što nam se znanje uvećava.
Sva sreća, delfinu je sasvim svejedno da li ćemo ga mi klasifikovati kao ribu ili kao sisara. To neće promeniti način na koji se kreće, diše, niti način na koji se hrani. Takođe, neće biti diskriminisan od strane raža ili testeraša koji su, za razliku od delfina, tako uspešno upali u istu zoološku kategoriju sa moćnim ajkulama. Neće ga nimalo promeniti ni ako se sutra Međunarodni kodeks zoološke nomenklature revidira i on bude klasifikovan negde drugde, u neku drugu grupu životinja. Biološke klasifikacije su za predmete svog klasifikovanja prilično neinformativne, bezopasne i nedefinišuće.
Psihijatrijske klasifikacije su takođe ljudske konstrukcije. Kada bismo na njih gledali isključivo benevolentno, rekli bismo da su kreirane iz potrebe da se sistematizuje i objasni ljudska patnja, uvede red, zapaze pravilnosti i nađu uzroci, a sve s namerom da se pomogne u prevazilaženju ljudskih tegoba. Ipak, brojni autori (a i istorija psihijatrije) govore nam da je prilično naivno ovakvo benevolentno razumevanje uloge psihijatrijskih dijagnoza u društvenom kontekstu u kom se kreiraju i/ili pak brišu.
I određenje normalnosti je pretežno društvena konstrukcija, te u velikoj meri zavisi od aktuelnih društvenih vrednosti. Tako ćemo danas smatrati normalnom varijacijom ljudskog ponašanja nešto što se pre svega pola veka smatralo psihičkim poremećajem ili obrnuto. O tome u svojoj knjizi „Nesavršene: mitovi o ženskim mentalnim bolestima i njihovom lečenju“ piše i psihološkinja Lidija Vasiljević (izdavač Agora). Njena se tumačenja nadovezuju na ona koja su u vezi sa medicinskim modelom tokom prošlog veka izneli Leng, Sas, Gofman i Fuko. Međutim, autorka nudi i iskorak u tumačenju društvene uloge psihijatrije, i to u kontekstu održavanja nepovoljnog položaja žena u patrijarhalnim vekovima u kojima živimo.
Psihijatrijske klasifikacije su duboko definišuće za predmete svog klasifikovanja i menjaju način na koji opažamo sebe, ali i način na koji se drugi ophode prema nama. Osim toga, psihijatrijske klasifikacije i ustanove – kako navodi autorka – imaju svoju ulogu u etiketiranju, izopštavanju i izolovanju onih koji svojim ponašanjem, osećanjima ili pojavom odstupaju od aktuelnih društvenih vrednosti, preispituju ih ili ugrožavaju.
Ukoliko se vratimo svega nekoliko vekova unazad, videćemo da je psihijatrija imala vrlo transparentnu ulogu u tome da izoluje i proglasi ludima sve one neposlušne ili žene koje se više nisu dopadale svojim muževima. Žene koje nisu želele da rode decu, koje su činile preljubu ili koje su kontrirale svojim muževima bile su zatvarane u psihijatrijske ustanove, najčešće doživotno. Svako odstupanje od tadašnje ženske rodne uloge moglo je za ishod da ima psihijatrijsku hospitalizaciju.
Filip Pinel, jedan od utemeljivača francuske škole psihijatrije je u svojoj „Raspravi o ludilu“, tvrdio da „opsednute žene svih vrsta treba svrstati ili među manijake ili među melanholike“. Osim toga, ženama su do druge polovine XIX veka otklanjani jajnici, materice i klitoris, budući da su se ovi ženski reproduktivni organi smatrali uzrocima svih fizioloških i psiholokih problema kod žena. Da stvar bude gora, te ekstremne metode su se koristile do pre manje od jednog veka, najčešće kao vid „lečenja“ od nimfomanije. Slični psihološki problemi kod muškaraca su tolerisani ili pripisivani drugim neseksualnim uzrocima, i tretirani na potpuno drugačije načine. Iako to nikada nije bio savet za muškarce, ženama je do pre manje od pola veka savetovano da se uzdrže od prevelikih intelektualnih aktivnosti, naročito u trudnoći, jer bi u tom slučaju mogle ne samo da „skrenu“, već i oštete plod.
Autorka iz ugla feminističke psihologije analizira i čitav spektar aktuelnih psihijatrijskih dijagnoza koje se po pravilu dijagnostikuju uglavnom ženama. Histerija (ili histrionični poremećaj ličnosti), postporođajna depresija, poremećaji ishrane, predmenstrualni disforični poremećaj su samo neki od njih. Na koje načine patrijarhalno društvo, nametanjem rodnih uloga i oduzimanjem moći i slobode ženama kreira različite psihološke probleme kod žena, a zatim ih proglašava „defektom“ koji je potrebno psihijatrijski lečiti jedna je od važnijih tema i teza ove knjige. Zbog čega je za očuvanje društvenog poretka važno proglasiti poremećenim određena ponašanja i doživljavanja žena, kao i kako to menja njihovu percepciju njih samih, ali i percepciju i ponašanje okoline prema njima – druga je važna teza i okosnica ove knjige. Čitajući je, dobićemo i odgovore na pitanja na koje sve načine psihijatrija pomaže u očuvanju patrijarhata, kao i na koje načine otežava promene.
Psihijatrijske klasifikacije su za predmete svog klasifikovanja prilično informativne, opasne i definišuće. One predmete svog klasifikovanja čine pasivnim u rešavanju sopstvenih problema, a njihovo mišljenje i akcije irelevantnim i besmislenim. One pomažu očuvanju društvenog poretka prebacivanjem odgovornosti za ljudske probleme na individualni ili sve češće molekularni nivo. One nam „pomažu“ kako bismo mogli da nastavimo da tvrdimo da je sa aktuelnim društvenim uređenjem, vrednostima i poretkom apsolutno sve u redu. Blago delfinima.
Za FakeNews Tragač
Milica Lazić
Milica Lazić je doktorka psiholoških nauka i naučna saradnica na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U svom istraživačkom radu bavi se subjektivnim blagostanjem i psihološkom rezilijentnošću, naročito u kontekstu aktuelnih i negativnih iskustava iz perioda odrastanja. Osnivačica je Psihološkog centra za mentalno zdravlje u zajednici MentalHub.
