Čitali smo: „Globalna istorija neznanja“ Pitera Berka

U petom veku pre nove ere „otac istorije“ Herodot prvi je opisao neustrašive žene ratnice koje danas nazivamo Amazonkama. Prema Herodotu, Amazonke su živele u regionima koji izlaze na Crno more, dakle severoistočno od Grčke. Međutim, o njima nije pisao samo Herodot. Marko Polo je navodno sreo Amazonke u istočnoj Aziji. Kolumbo je spominjao kako je naišao na ostrvo naseljeno Amazonkama. Konačno, Francisko Oreljana, dezerter iz vojske konkvistadora Franciska Pizara, kleo se da je Amazonke video u blizini jedne velike reke na koju je naišao nakon bega od vojnih obaveza u Peruu. Zbog tog navodnog susreta ovu veliku reku danas zovemo Amazon.

Poput imena za starosedeoce Amerike (Indijance), i ime za najveću reku Južne Amerike nastalo je iz neznanja. Oreljana je verovao u mitove o Amazonkama pa mu se učinilo da ih je pronašao, baš kao što je Kolumbo verovao u to da stiže u Indiju kada je kročio na tlo „novog sveta“ – odnosno Amerike. Ovi relativno benigni primeri samo su mali deo štiva iz knjige „Globalna istorija neznanja“ britanskog istoričara i profesora emeritusa Univerziteta u Kembridžu Pitera Berka.

U dva razdvojena segmenta knjige Berk nam isprva pomaže da shvatimo šta je to tačno neznanje, kako se ono definiše i kakve sve vrste neznanja postoje, da bi nam potom objasnio koje su to posledice neznanja, kada ono može biti korisno, a kada pogubno po čovečanstvo. Berkova „Globalna istorija neznanja“ objavljena je prošle godine, a odnedavno je na srpskom možete pročitati u izdanju Geopoetike (prevod Ivana Jankovića).

O neznanju

Ljudi često imaju tendenciju da neznanje shvataju kao nešto negativno. Možda je zbog toga izučavanje neznanja ostalo relativno zanemareno u odnosu na sva ta znanja koja usvajamo tokom celog života. Berkova knjiga pomaže nam da se upoznamo s neznanjem teorijski i praktično. Neki od osnovnih termina koje bi trebalo da upamtimo jesu agnoiologija, odnosno izučavanje neznanja, i agnotologija, to jest izučavanje proizvodnje neznanja. Drugi termin je od posebne važnosti jer se odnosi upravo na izučavanje brojnih manipulativnih tehnika koje teže da građane ostave u neznanju, utičući tako na njihove odluke i živote.

Još jedan često korišćen termin u Berkovoj knjizi jeste organizacijsko neznanje. Radi se o neznanju koje je „posledica neravnomerne distribucije znanja unutar neke organizacije“. Često se događa da je moć u određenoj organizaciji, instituciji ili preduzeću centralizovana, što proizvodi „slepe mrlje“. Izuzetno lako se može dogoditi da oni koji poseduju znanje nemaju moć da donose odluke, dok oni koji donose odluke nemaju, ne žele da imaju ili ignorišu znanje. Dobar primer ovakvog neznanja predstavlja katastrofa u Černobilju.

Berk govori i o lokalnom neznanju, koje je „komplementarna suprotnost lokalnom znanju“. Ono se u istoriji bezbroj puta ispoljilo u različitim oblastima, od ekonomije i politike do rata. Poznati su primeri Napoleona i Hitlera, koje je mešavina arogancije i lokalnog neznanja navela na to da pomisle kako će lako osvojiti Rusiju, odnosno SSSR. Lokalno neznanje ispoljio je i britanski kapetan Kuk kada je prvi kročio na Havaje. Pristigao je tokom praznika posvećenog bogu Lono, pa su lokalci pomislili da je u pitanju inkarnacija božanstva. Kada je drugi put došao na ostrvo, ovakvo tumačenje lokalaca više nije imalo smisla, pa je ubrzo ubijen.

Pored ovih, Berk piše i o mnogim drugim vrstama neznanja: duboko neznanje – pitanja koja su bez prihvatljivog odgovora, nesvesno neznanje – odsustvo znanja da se ne zna, selektivno neznanje – odabir da se nešto ignoriše itd. Međutim, nisu sva neznanja beskorisna. Recimo, korisno i kreativno neznanje mogu imati pozitivnu funkciju i doneti nam inovacije. Berk nas podseća na deo govora nobelovca Dejvida Grosa iz 2004. godine: „Sa zadovoljstvom mogu da kažem da nam, izgleda, ne ponestaju zalihe našeg najvažnijeg resursa – neznanja“.

O posledicama

Iako nas neznanje ponekad podstiče da napredujemo, ono u određenim oblicima može proizvesti i teške posledice. Na mirovnoj konferenciji nakon Prvog svetskog rata SAD su bile jedan od arbitara tokom stvaranja „nove Evrope“. Međutim austrougarski ambasador u SAD poznavanje kontinentalne Evrope američkog predsednika Vudroa Vilsona opisao je kao „potpuno neznanje činjenica i geografije“. Tako je Vilson, recimo, dopustio da Južni Tirol (nemačko govorno područje) pripadne Italiji, a kasnije priznao: „kada je ta odluka doneta, nisam znao ništa o stanju stvari“.

Ni moderni političari nisu mnogo bolji. Berk navodi da bivši predsednici SAD i Brazila Donald Tramp i Žair Bolsonaro pate od „neznanja u akutnoj formi, oni ne znaju da ne znaju“. To se videlo kroz njihov odgovor na krizu izazvanu pandemijom virusa korona, kada su ignorisali činjenice i predlagali sumnjive lekove. Njihov kolega iz Belorusije Aleksandar Lukašenko čak je strah od virusa proglasio psihozom i predložio lečenje votkom. Posledice su se, logično, videle u višku smrtnih slučajeva od novog korona virusa u ovim zemljama.

To nije bio prvi put da čovečanstvo pati i umire zbog neznanja. Kuga je pobila na stotine hiljada ljudi pre nego što je otkriveno šta je izaziva i kako se leči. Ljudi su, na primer, verovali da je kuga božja kazna, pa su se okupljali u crkvama na litijama i tako omogućili još lakše širenje ove bolesti. Neki su čak organizovali i bičevanja vernika kako bi pokazali da se kaju za svoje grehe. Popularno je bilo i svaljivanje krivice za bolest na Jevreje, koji su tobože trovali bunare. Ovo je prouzrokovalo nekoliko pogroma sredinom XIV veka.

Muka od neznanja

Berkova knjiga predstavlja sistematičan prikaz različitih oblasti neznanja, kako onih korisnih, tako i onih pogubnih. Uzimajući u obzir da korisna neznanja neminovno dovode do prosperiteta čovečanstva, logično je to što je „Globalna istorija neznanja“ više fokusirana na neznanja koja mogu dovesti do nepovoljnih ishoda. Autor kritikuje moderan narativ o takozvanoj „eri postistine“, navodeći kako je „zapanjujuće“ govoriti o novoj eri. Prema njegovom mišljenju, potrebno je uzeti u obzir da je Makijaveli još u Vladaocu savetovao vladare da obmanjuju i neprijatelje i sopstvene podanike „opisujući rečima ono što su vladaoci njegovog doba, poput Karla V, činili delima“.

Berk jeste u pravu kada govori o tome da obmane i neznanje postoje već vekovima, a njegova knjiga nam može poslužiti da saznamo koliko neznanje može biti „skupo“ i koje su njegove posledice. Međutim, upadljiv je nedostatak rešenja ili bilo kakvog saveta u pogledu suprotstavljanju tom neznanju koje nas prati vekovima. „Muka mi je što oni koji imaju moć često nemaju potrebna znanja, a oni koji imaju znanja nemaju moć“, navodi Berk u poslednjoj rečenici svoje knjige. Da. I meni je muka od toga.

Ivan Subotić, FakeNews Tragač