31.03.2024.Javna pogubljenja, radni logori, namerno širenje gladi, progon neistomišljenika, izolacija stanovništva. Sveobuhvatna cenzura, zastrašivanje novinara, gruba propaganda i javna promocija represije. Opšte širenje straha. Na kakvu vrstu vladavine vas podsećaju navedene karakteristike? Verovatno su vam na pamet pali režimi s početka dvadesetog veka u Sovjetskom Savezu i Nemačkoj. Na sreću, u pitanju su bile diktature sa kakvima se, osim u izolovanim slučajevima, više ne možemo sresti. Međutim, da li su sve diktature izumrle?
Univerzitetski profesori Sergej Gurijev i Danijel Trajsman slažu se da je odgovor na ovo pitanje kratak i jasan – „ne“. U svojoj knjizi „Spin diktatori“ Gurijev i Trajsman objašnjavaju na koji način su se diktatori modernizovali i uspeli da uspostave kontrole nad državama slične onima koje su postizali čvrstorukaši starog kova, ali uz upotrebu manje represivnih metoda. Kraj dvadesetog i početak dvadeset prvog veka nisu eliminisali diktatore. Moderno doba ih je samo primoralo da se adaptiraju i preko svojih lica navuku maske demokratičnosti. Prevod knjige „Spin diktatori“ odnedavno možete pročitati u izdanju Arhipelaga (prevod Vesne Roganović).
Kako smo već naveli, diktature straha odlikuju veoma nasilna represija koja uključuje brojna politička ubistva, mnoštvo političkih zatvorenika ali i nasilje koje se „javno oglašava da bi se drugi zastrašili“. Ovoga u spin diktaturama nema. Moderni diktatori „ne opstaju tako što osujećuju pobunu, nego tako što eliminišu želju za pobunom“, pišu Gurijev i Trajsman. Takođe, dok u diktaturama straha vlada sveopšta javna cenzura koja uključuje zvanične zabrane određenih tema ili celih medija, spin diktature su daleko diskretnije. U njima je dozvoljen rad pojedinim opozicionim medijima, a cenzura je prikrivena.
Diktatori straha narodu nameću sopstvenu ideologiju, često kroz grubu propagandu prošaranu različitim ritualima lojalnosti (stariji čitaoci možda se sećaju proslave rođendana Josipa Broza Tita). Međutim, u spin diktaturama ovo funkcioniše sasvim drugačije. Ideologija ne postoji. Ideologija je ostanak na vlasti. Kako bi se to ostvarilo koristi se ublaženija propaganda koja „pothranjuje sliku vođine kompetentnosti“ navode autori. Autokrate starog kova neretko su izolovale svoj narod ograniučavajući protok ljudi i informacija. Spin diktatori odustali su i od ovoga. U njihovim režimima protok ljudi je slobodan. Isto važi i za informacije, ali su one ipak suptilno kontrolisane.
A šta je sa demokratijom? Diktatori straha su ismevali liberalnu, zapadnu demokratiju ali spin diktatori sebe doživljavaju kao demokrate, dok zapravo samo izigravaju demokratiju. Uzmimo za primer izborne procese u ovim režimima. Diktator starog kova, Staljin je na jednim od izbora za Moskovsko gradsko veće osvojio 131% glasova „pošto su mu glasači iz susednih oblasti dodali svoju neovlašćenu podršku“. Politbiro je jednom prilikom čak odobrio saopštenje u kom su rezultati izbora objavljeni dva dana pre otvaranja biračkih mesta. S druge strane, moderni diktator u Belorusiji Aleksandar Lukašenko na izborima 2006. godine navodno je umanjio nivo svoje pobede sa 93% na 80% „jer više od 90% ne bi bilo dobro psihološki shvaćeno“. Niži rezultat nazvao je „evropskom“ cifrom.
Kontrola medija predstavlja jednu od glavnih odlika spin diktatora. Međutim, ne radi se o klasičnoj kontroli. U spin diktaturama postoji privid medijskog pluralizma, a čak i mediji koji su kritički nastrojeni prma vlastima koriste spin diktatorima. Dopuštanjem njihovog slobodnog funkcionisanja pokazuje se „kako je režim siguran u svoju privlačnost“. Oni služe kako bi se domaćim i stranim kritičarima moglo odbrusiti da postoji sloboda štampe. Stoga, spin diktatori šikaniraju i vrše pritisak na ove medije, ali ne nameravaju da ih ugase.
Moderni diktatori shvatili su da otvorena cenzura narodu pruža nagoveštaj o tome da vlada nešto krije, te da se na taj način ljudi mobilišu da tragaju za skrivenim informacijama. Gurijev i Trajsman podsećaju na reči južnoafričkog romansijera Dž. M. Kucija: „Knjiga koja je danas zaustavljena, sutra dobija dvostruko veću pažnju. Pisac koga danas ućutkaju sutra će biti slavan zbog ućutkivanja“. Ako su spin diktatori od nasilja odustali jer ono stvara mučenike, onda su od javne cenzure odustali jer ona stvara interesovanje. „Jedno istraživanje, štaviše, pokazuje da su ljudi spremniji da veruju informaciji za koju znaju da je cenzurisana“, zaključuju autori.
Diktatori starog kova obračunavali su se sa novinarima „po kratkom postupku“. Međutim, spin diktatori shvataju da je u pitanju zamka. Nakon očigledno naručenog ubistva ruske liberalne novinarke Ane Politkovske, Putin se pokajao zbog ovog čina. Osudio je ubistvo ali i izjavio da je novinarkin uticaj bio „zanemarljiv“, te da je njeno ubistvo nanelo „mnogo veću štetu sadašnjim vlastima nego njeno izveštavanje“. Umesto ovih poteza spin diktatori će radije na različite načine pokušati da smanje uticaj medija ili ih prigrabe za sebe. U Rusiji, kritička NTV televizija pod pritiskom je prodata državnoj gasnoj kompaniji Gasprom. U Mađarskoj, Orban je omogućio bogaćanje svom starom prijatelju Lerincu Mesarošu, da bi ovaj, potom, sa još dvojicom biznismena povezanih sa vladom pokupovao svih 18 regionalnih novina.
U zaključnom poglavlju svoje knjige Gurijev i Trajsman slažu se da je izuzetno teško nositi se sa diktaturama i ograđuju se da ne nameravaju da pruže „savršene odgovore“ na pitanje kako se suprotstaviti modernim diktatorima. Ipak, imaju nekoliko predloga. Potrebno je mnogo više biti na oprezu jer su poslednjih godina spin diktature skliznule ispod radara zbog svoje imitacije demokratije. Nadalje, oni predlažu da se ovakve diktature sankcionišu usko i ciljano. Ne sme se dozvoliti sprečavanje modernizacije ili izolacija čitavih zemalja jer to može podstaknuti diktatore da se vrate na primenu nasilja.
Protivnici spin diktatora prvo moraju da dovedu svoju vlastitu kuću u red. Anomalije u zapadnim demokratijama omogućavaju spin diktatorima da svoje režime prikažu u boljem svetlu. Dok se institucije ne reformišu savezi poput EU neće moći da izbegnu da ih ucenjuju vođe poput Orbana. Takođe, širenje demokratije vojnim intervencijama pokazalo se kao potpuno nedelotvorno. „Umesto toga, treba koristiti demokratske prakse za promovisanje vladavine naroda svuda u svetu“, zaključuju Gurijev i Trajsman.
Prvi predlog Gurijeva i Trajsmana verovatno je najvažniji, ne samo za demokratske države koje teže da se suprotstave spin diktaturama već i za brojne ljude širom sveta. Mnogi građani različitih režima koji klize u spin diktature ili se u njima poodavno nalaze nisu ni svesni manipulacija modernih vlastodržaca. Ako su poruke koje su diktatori nekada slali glasile „budite poslušni, inače!“, danas one glase „vidite kakav veličanstven posao obavljamo!“. Da li vam je ova druga poruka poznata?
Ivan Subotić, FakeNews Tragač
