30.08.2024.Prvi ozbiljniji zamah nekog davnog leta: moja baka sedi pod orahom koji više ne postoji. U crvenoj plastičnoj kadi pere tegle i flaše za zimnicu, a pod sunđerom škripi čisto staklo. Razmišljam o toj slici i ne umem do kraja da objasnim zašto se baš taj prizor, u oštroj konkurenciji daleko upečatljivijih, izdvojio i fiksirao kao prvo sećanje na moje letnje raspuste. Niti je ta slika naročito emotivna, niti sam joj svedočio više od dva ili tri puta, ali uvek – pre mnogo važnijih događaja – na površinu isplivaju taj hlad, sapunica i staklo.
Baka je nedavno, sasvim spontano, ponudila svoju varijantu sećanja na moje letnje raspuste: isti onaj hlad pod orahom i ista crvena kada, ali su u njoj ovoga puta stotine mahuna graška. Baka i unuk rascepe svaku od njih, pa odvajaju zrna u posebnu posudu. Kad se posuda napuni, dečak zaranja ruku i tad mu se grašak sviđa daleko više nego kasnije, u tanjiru. Izvinite… Ponelo me je: bakino sećanje se zapravo završava prvom rečenicom ovog pasusa, a ostalo je moja intervencija. Baka ne pominje moje zarone u zrna, ali kaže da smo zajedno pevali pesmu o višnji. (Ili o žutoj kući?)
Kako oblikujemo svoja sećanja? Kako u njima rastemo i smanjujemo se? Koje ćemo prizore iz prošlosti potisnuti, a koje uredno zalivati i oslobađati korova? Odgovore na ova pitanja daje psihološkinja Iris Žeželj, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, u knjizi „Prošlost koje nije bilo: kako ulepšavamo lična i kolektivna sećanja“ (Institut za psihologiju, 2022).
Mogli bismo – navodi autorka – poći od dve važne pretpostavke: prva je da su ljudi snažno motivisani da zadrže ili poboljšaju sliku koju imaju o sebi i grupama kojima pripadaju, a druga da taj motiv posredno i neposredno utiče na saznajne procese, izazivajući različite vrste grešaka. Tim greškama Žeželj posvećuje značajan deo svoje knjige, ali nas na vreme upozorava da se ne zaletimo u drugu krajnost, te da ne pomislimo da je sve čega se sećamo zapravo nepouzdano: „Sećanje nipošto nije sasvim proizvoljna rekonstrukcija prošlosti, već njen uglavnom veran zapis. Usredsređenost psihologa na greške potiče uglavnom iz potrebe da se proučava uticaj motiva na proces pamćenja“.
Međutim, možemo pretpostaviti da se psiholozi bave ovom vrstom grešaka ne samo zato što su one važne, već i zato što su veoma zabavne. Kada bi naše sećanje bilo kreirano kao super-uverljiv i super-pouzdan 5D dokumentarac, taj „film“ bi se verovatno dopao istoričarima, ali bi ga psiholozi smatrali vrlo neinspirativnim. Kundera primereno kaže da se u našoj memoriji ne pohranjuju filmovi, već fotografije. Te fotografije potom uvezujemo u jedan album, oživljavamo ih po potrebi, uključujemo i isključujemo filtere (skoro kao u Fotošopu), dodajemo muzičku podlogu i stvaramo jednu narativnu celinu.
Verovatno ste to iskusili ako vam je umro neko drag: nekoliko minuta (ili sati) nakon prvobitnog šoka, počeće spontano da se kreira antologija sećanja na pokojnika. Nju neće sačinjavati duge sekvence, već više fleš-momenti (gifovi), povezani zlatnim snegom tuge i nostalgije. Nostalgija je, na primer, iz mog sećanja na letnje raspuste izbacila nesnosnu vrućinu, muve, komarce, posekotine i porodične svađe: ostala je samo baka, sama, da u hladu pere tegle i flaše. Ostao je, dakle, spokoj.
Tok vremena u našem životu nije, sam po sebi, izdeljen na epizode. Međutim, kada želimo da ispričamo neku priču iz svoje prošlosti, mi uvek (u procesu koji zovemo koligacijom) biramo početak i kraj, biramo svoje „Nekada davno davno“ i svog „Čiča-Miču“, pa ta priča nužno ima određeni nivo dramaturške strukture. „Događaji se povezuju u smislene priče o prošlosti, u kojima su događaji u uzročno-posledičnom lancu, a akteri imaju svoje uloge“, piše profesorka Žeželj; „Svi smo mi autori sopstvene autobiografije. Sećanja na prošla iskustva čine koherentnu priču o ličnoj prošlosti kojom se objašnjava kako smo postali ovo što smo sada, kao i šta ćemo postati u budućnosti“.
Zahvaljujući istraživanjima u ovoj oblasti danas razumemo da se naša sećanja – iako su vrlo unikatna – iskrivljuju prema obrascima koje delimo s velikim brojem drugih ljudi. Tako ćemo, na primer, zbog „efekta teleskopa“ imati utisak da su se neki davni događaji desili skorije („Zar je već vreme za proslavu dvadeset godina mature?!), dok ćemo zbog „egoosnažujućih pristrasnosti“ preceniti broj knjiga koje smo pročitali ove godine, ali i potceniti broj obroka nakon kojih nismo oprali zube.
Usled „pristrasnosti naknadne pameti“ imaćemo (često preuveličan) osećaj da smo u prošlosti bili sposobni da previdimo ono što će uslediti („Tačno sam znao!“), dok će događaji kojima je prisustvovalo više ljudi ponekad biti zapanjujuće različito zapamćeni: „U svedočenju o saobraćajnoj nesreći konkretni događaji bivaju izmenjeni, i to na različite načine u zavisnosti od uloge koju je konkretan učesnik imao u njima“.
Knjiga „Prošlost koje nije bilo“ napisana je veoma lepim jezikom, uz mnoštvo primera i zanimljivih koncepata. Pored svega pomenutog, radoznali čitalac će naučiti i šta je „konstruktivno prisećanje“. To je ono što će vam ostati u glavi u vezi sa ovim tekstom nekoliko sati nakon što ste ga pročitali, pre svega kao „prisećanje na opšti ton, suštinu“. Nećete se – recimo – sećati boldovanih termina, niti ko je izdavač knjige, ali ćete se možda setiti moje bake i njenih tegli, kao i pohvalnog tona kojim sam pisao o knjizi. Možda vas to maglovito sećanje na ove moje 874 reči navede da je pročitate.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
