25.04.2024.Aveiro, Portugal
Ispred hostela u jednom portugalskom gradiću čuje se velika graja. Teško je razaznati o kom se tačno jeziku radi ali u pitanju je definitivno vrlo jedinstven govor. U jednom trenutku graju prekida pitanje na engleskom – „Koji je to jezik?“ „Litvanski“, odgovara horski nekoliko glasova. „Znam, ali, koji je to jezik? Kojoj porodici pripada? Ne zvuči ni slovenski, ni germanski, ni skandinavski“. Tajac. Posle kratke rasprave dolazi se do konzensuza o tome da je reč o vrlo arhaičnom jeziku iz porodice indoevropskih jezika koji je među najstarijima na svetu. Međutim, jedan od Litvanaca ima čudnu teoriju koju su ga „učili u školi“. Litvanski je nastao iz staroegipatskog jezika.
Ovo je malo verovatno. Litvanski jezik jeste vrlo arhaičan i među najstarijima u Evropi. Sličan mu je jedino letonski. U njemu ima određenih sličnosti sa sanskritom, a u pojedinim izvorima navodi se i da je u pitanju najstariji indo-evropski jezik koji se i dalje govori. Međutim, staroegipatski jezik pripada sasvim drugoj porodici jezika i teško da je ikada imao bilo kakve veze sa litvanskim.
Da li vam je poznata ova priča? Da li ste ikada čuli da su Srbi najstariji narod na svetu? Ako se vratimo na polje nastanka jezika, pojedinici čak tendenciozno razmatraju da li je srpski jezik nastao od sanskrita ili sanskrit od prasrpskog jezika. Tragač je već pisao i o tome da u sanskritu nema reči Srbin, uprkos tvrdnjama pojedinaca.
Ovakve priče nisu ništa neuobičajeno i ima ih u svim narodima. Ljudi koji ih plasiraju vrlo su uporni i teško im je objasniti da stvari koje govore jednostavno ne stoje. Rasprava sa njima ume da bude teška rabota, u kojoj često nema pobednika. Ukoliko ipak poželite da se upustite u ovakvu raspravu Tragač vam preporučuje da pre nje pročitate kratak priručnik za samoodbranu od zaverologije „Kako izaći na kraj sa teoretičarima zavere“. Priručnik je napisao bečejski profesor filozofije Ivan Kovač, koji sa svojim đacima predano radi na rasvetljavanju mitova, razvijanju kritičkog mišljenja i borbi protiv teorija zavere. Izdavač publikacije je Helsinški odbor za ljudska prava.
Kovač u svom priručniku teži da opiše, a zatim dekonstruiše nekoliko komunikacijskih strategija teoretičara zavera. Među njima je, recimo, „sačmarica“ (eng. shotgun argumentation) odnosno Gišov galop. „Radi se o zatrpavanju sagovornika što dužom serijom kratkih, naizgled uverljivih argumenata, poluistina, retoričkih pitanja, irelevantnih činjenica, sumnjivih, teško proverljivih tvrdnji” i drugih manipulacija. Kada se suprotstavljamo ovakvoj komunikaciji, prema Kovaču, trebali bismo da što pre ovu „rafalnu paljbu” prekinemo. Tvrdnje teoretičara zavere onda bi trebalo razmatrati „jednu po jednu” i teret dokazivanja vratiti u njegovo dvorište.
Još jedna strategija koju Kovač u priručniku opisuje naziva se ultimativna vrdalica. Ona predstavlja retoričku taktiku gde teoretičar zavere odsustvom dokaza zapravo opravdava svoju sumnju u postojanje određene zavere. „Sve je suprotno od onoga kako izgleda da jeste. Sve se odvija prema tajnom planu”, objašnjava teoretičar zavere kada za svoje sumnje nema dokaze.
Kako bismo se suprotstavili ovoj strategiji potrebno je da umemo da prepoznamo i razobličimo logičke greške kojima teoretičar zavere pribegava. Kovač izdvaja nekoliko: „argumentum ad baculum – pozivanje na batinu, lažna dilema – sugeriše se isključivi izbor između dve opcije, ishitrena generalizacija – poopštava se na osnovu nereprezentativnog uzorka i non sequitur – konkluzija ne proizilazi iz premisa,”. O ovim i drugim logičkim greškama možete čitati i u „Rečniku grešaka” doktora filozofije Srđana Damnjanovića o kom je Tragač pisao pre nešto manje od dve godine.
Kovač objašnjava da se teoretičari zavere služe i fintom „argumentum verbosium” (dokazivanje zastrašivanjem). „Reč je o svojevrsnom postiđivanju odnosno zastrašivanju samouverenom upotrebom tvrdnji i argumenata namerno pretrpanih stručnom terminologijom, zamršenim zaključivanjima i neprozirnim uvidima”, objašnjava Kovač. Kada se teoretičar zavere koristi ovom taktikom treba ga pozvati da objasni svoje argumente laički. Ukoliko on to odbija, treba istaći kako ne razume o čemu govori, ili ne haje da ga drugi razumeju te da zbog toga izostaje bilo kakva smislena diskusija.
Autor se osvrće i na motivacije teoretičara zavere da šire besmislice u koje sami veruju. Prema njegovom mišljenju, „zaverologija nudi sledbenicima osećaj smisla, sopstvene vrednosti i sigurnosti”. Oni žive u iluziji da su pronikli u određenu tajnu, da samo oni „misle svojom glavom” i tako ulaze u ulogu „boraca protiv sistema”, Davidā koji se bore za pravdu i istinu protiv globalističkih Golijatā, dok je većina drugih građana tek poslušno stado ovaca.
Iako je komunikacija s teoretičarima zavere uglavnom mučna za njihove neistomišljenike, nije nemoguće poraziti ih u raspravi. Kovač nam u svom priručniku korak po korak objašnjava kako da to učinimo. Međutim, da li je moguće preobratiti ih i naterati ih da se odreknu svojih uverenja? Teško. Ali ne i nemoguće. Autor nam objašnjava: ukoliko želimo da učinimo tako nešto, moramo imati strpljenja da saslušamo sve njihove argumente, uvažimo ih i pokušamo da izgradimo odnos poverenja. Tek nakon ovoga možemo se baciti na racionalno objašnjavanje zbog čega određene teorije nisu u skladu sa činjenicama.
Konačno, Kovač nas podseća da neke zavere zaista postoje te da je, bez obzira na sulude teorije zavere, potrebno kritički pristupati pitanjima o ekonomskim, političkim i drugim centrima moći. „Zavere su svuda oko nas. Svuda oko nas su i lude teorije zavere. Važno je ne mešati ove dve stvari”, podseća nas autor na reči Džulijana Asanža. Važno je i da, kako u razgovoru sa teretičarima zavere, tako i u interakciji sa medijima i drugim izvorima informacija, zadržimo ozbiljnost, kritičnost i samosvesnost, te da ne uzimamo frazu „teorije zavere” olako u usta. Ona ne sme postati fraza koju koristimo za puko razlikovanje u mišljenju sa nekim ljudima.
Ivan Subotić, FakeNews Tragač
