Čitali smo: „Rečnik grešaka“ Srđana Damnjanovića

Činjenica da smo pogrešili ponekad za nas ostaje tabu tema. Kada određenu situaciju pogrešno protumačimo ili donesemo odluku koja se ispostavila kao pogrešna, neretko ćemo izbegavati da o tome pričamo i praviti se da se ništa nije ni dogodilo. Da bismo greške u budućnosti lakše izbegavali potrebno je da češće pokušavamo da ih bolje protumačimo, a u tome nam može pomoći „Rečnik grešaka“ doktora filozofije Srđana Damnjanovića koji je čitaocima dostupan u izdanju Zavoda za udžbenike.

„Grešku možemo definisati kao znak na putu naučnog saznanja, moralnog usavršavanja i egzistencijalnog napredovanja“, poručuje nam Damnjanović uz napomenu da se greške često pogrešno definišu kao „odstupanja od pravila“. Ipak, da ih nema, ne bi bilo ni napretka znanja, podseća autor. „Rečnik grešaka“ uz obilje primera i referenci nastoji da čitaoca upozna s raznim vrstama namernih ili nenamernih grešaka, posloženim po azbučnom redosledu. U svetlu novinarstva, „Rečnik grešaka“ predstavlja svojevrstan tumač narativa koje kroje današnji mediji. Zbog toga vam u narednim pasusima predstavljamo nekoliko grešaka od kojih domaći mediji ne prezaju.

Klizava padina

Klizavu padinu Damnjanović definiše kao „neopravdano pozivanje na mogućnost da će jedan događaj ili trend izazvati drugi s krajnje nepoželjnim ishodom“. Autor ovu grešku objašnjava kroz čest stav kritičara eutanazije: ukoliko dozvolimo eutanaziju „u ograničenoj klasi slučajeva koja se čini opravdanom“ – to, rekli bi oni, može dovesti do „dalekosežnog omekšavanja zabrane usmrćivanja“, što nije moralno. Damnjanović ovde skreće pažnju na to da „pomeranje moralnih normi zaista dovodi do toga da na izvesne problematične postupke gledamo blagonaklonije“ ali se i pita „da li zbog toga treba odbaciti i dopustive postupke?“.

Mediji u Srbiji često se nađu na klizavoj padini. Jedan od primera te greške pronalazimo u tekstovima koji nastoje da omalovažavaju LGBT+ populaciju tako što je povezuju s pedofilijom. Na predlog da se u Srbiji donese zakon koji bi regulisao istopolna partnerstva, pojedini portali su, te 2020. godine, odgovorili objavljivanjem tekstova u kojima se sugeriše da će taj akt zapravo legalizovati homoseksualne brakove, što će doprineti „usvajanju naše dece“ i konačno, legalizovati pedofiliju. Ništa od toga, pomenutim aktom, ne bi bilo legalizovano, a on na kraju nije ni usvojen. Ipak, to nije sprečilo medije da predviđaju katastrofalne posledice regulacije istopolnih partnerstava.

A dicto secundum quid ad dictum simpliciter

Ova greška se, prema Damnjanoviću, odnosi na „zaključivanje od onog što vredi pod određenim uslovima, na ono što vredi uopšte – izvođenje zaključaka na osnovu izuzetaka, a ne pravila“. Autor ovu grešku objašnjava kroz analogiju sledeće sadržine: „ako su laži dopustive u ratu, onda je uvek dopustivo lagati“. Dakle, izuzetak dopustivosti laganja u ratu, predstavljen je kao opšte pravilo u vezi sa laganjem. Jedan od primera takvog zaključivanja pojavio se u vreme vrhunca medijske opsednutosti posledicama migrantske krize, 2020. godine.

Tada je nekoliko portala objavilo da se migrantima sa Bliskog istoka srpski pasoš deli „kao bombone“, te da dobijaju stan, posao i školovanje. Kao potporu za svoje pisanje mediji su naveli slučaj avganistanske porodice Nuri koja je dobila srpski pasoš 2018. godine. Ipak, radilo se o izuzetku, a ne o pravilu, potvrđeno je tada Tragaču u Komesarijatu za izbeglice i migracije. Porodica Nuri državljanstvo je dobila zbog humanog poteza dečaka Farhada Nurija koji je organizovao humanitarnu prodajnu izložbu svojih crteža kako bi prikupio novac za operaciju bolesnog dečaka iz Srbije. U Komesarijatu za izbeglice i migracije tada su nam takođe rekli da „migranti, inače, ne dobijaju srpsko državljanstvo, već mogu samo da uđu u proceduru azila“, kao i da je porodica Nuri ipak napustila Srbiju.

Korupcija savesti

Pod korupcijom savesti podrazumevamo iskaze koji su „formulisani tako da ’oslobađaju’ od griže savesti ili moralne odgovornosti“, piše Damnjanović. „Kada jednom žrtvujemo svoju savest, pronalazimo sve ubedljivija opravdanja. Usled uverenja da naš cilj nadmašuje sve trule kompromise i žrtve, postajemo spremni na još jedno zlo, na još jednu malu ’moralnu investiciju’“, objašnjava nam autor „Rečnika grešaka“. Pojedini mediji u Srbiji mogli bi se na osnovu takve definicije proglasiti fabrikama korupcije savesti. Poslednjih godina bili smo svedoci relativizacije i opravdavanja raznih nedela, a posebno zabrinjava nekoliko slučajeva optužbi za seksualno nasilje koji su u pojedinim medijima s nacionalnim frekvencijama propraćeni opravdavanjem osumnjičenih počinilaca.

Podsetimo se samo emisije na televiziji Hepi u kojoj su astrolozi, numerolozi i grafolozi zaključiili kako Milena Radulović zbog „Venere u strelcu sa Jupiterom voli svoje profesore i mentore“, dok su za osumnjičenog učitelja glume Miku Aleksića naveli da je, jednostavno, zbog lošeg horoskopa sklon seksualnim devijacijama. I to nije sve. Na istoj televiziji od optužbi za silovanje branio se i glumac Branislav Lečić govoreći kako je Danijela Štajnfeld celu aferu osmislila zbog popularnosti. Zatim se na istom mestu od optužbi za seksualne skandale branio i političar Dragan Marković Palma. Ovih dana Hepi u svojim emisijama na različite načine pravda rusku agresiju na Ukrajinu i tako još malo produbljuje svoju korupciju savesti.

Krošnja, mreža, lavirint

Damnjanović kaže kako greške imaju svoj višestruki koren ali i razgranatu strukturu koja se javlja u tri oblika: kao krošnja (kada greška dovodi do karkternog rasta i naučnog napretka); kao mreža (kada su greške sofizmi – namerno se koriste radi zbunjivanja sagovornika); i kao lavirint (kada su greške vid pronalska ili gubljenja vlastitosti kroz odnos prema apsurdu i paradoksu).

Kako bismo „napredovali kroz pogrešivost“ potrebno je da strukture naših grešaka budu više u obliku krošnji, nego u obliku mreža. Damnjanović nas podseća da je veliki filozof 20. veka Karl Poper verovao kako je „učenje o pogrešivosti intelektualni temelj političke slobode“. Ako je austrijsko-britanski filozof u pravu, onda je „Rečnik grešaka“ ona dosadna lektira koju bi trebalo pročitamo na putu ka demokratičnijem i politički slobodnijem društvu.

Ivan Subotić, FakeNews Tragač