Čitali smo: „Vakcine i njihovi protivnici“ Zorana Radovanovića

U jednoj vrtićkoj Vajber grupi, uoči sistematskog pregleda pred polazak u školu, poveo se razgovor koji je, otprilike, bio sledeće sadržine:

Mama 1: Moje dete treba sutra da primi vakcinu, kakvu reakciju da očekujemo?

Mama 2: Ništa strašno, prvi dan je jedna ruka bolela više nego druga, danas sve ok.

Mama 3: Mi smo primili vakcine u razmaku od oko mesec dana, od prve je imao blagu temperaturu, od druge ga je malo bolela ruka.

Mama 4: Moj savet je da ne primi obe odjednom.

Mama 1:  Zašto?

Mama 4:  Ako bude neke reakcije, ni ti ni lekar nećete znati od koje je vakcine.

Mama 5: Ovaj razgovor treba da vodite sa svojim pedijatrom, a ne na ovom mestu.

Kakav bi trebalo da bude odgovor pedijatra? Naša surova realnost ukazuje na to da će odgovor zavisiti od izbora lekara. Da li je vaš pedijatar jedan od onih koji se protive davanju jedne, nekih (kao što su to Petar Ivanoski i Branimir Nestorović) ili svih vakcina, ili će se oslanjati na savesno korišćenje najboljih postojećih dokaza prilikom donošenja odluka u vezi sa vakcinacijom vašeg deteta?

O zdravlju i bolesti, vakcinama, protivnicima vakcina i njihovim argumentima, istinama i zabludama o vakcinama i vakcinaciji piše prof. Zoran Radovanović u svojoj knjizi „Vakcine i njihovi protivnici“. Reč je o drugom, izmenjenom i dopunjenom izdanju knjige „Istina o vakcinama – priručnik za savesne roditelje“ u izdanju izdavačke kuće Heliks.

Imunski sistem je kompleksniji nego što mislimo

Radovanović u ovoj „misiji prosvećivanja neodlučnih“ vrlo sistematično opisuje sve obavezne vakcine, uključujući i one oko kojih se poveo razgovor sa početka ovog teksta. U sklopu sistematskog pregleda pred polazak u školu, dakle u uzrastu od 6 do 7 godina, deca se prema važećem kalendaru vakcinacije revakcinišu protiv dečije paralize, difterije, tetanusa i velikog kašlja (kombinovana vakcina), kao i protiv malih boginja, zauški i rubele (kombinovana MMR vakcina).

Kada je u pitanju istovremenost davanja, autor kaže da je, kada god je to moguće, bolje da se dve ili više vakcina daju istovremeno: „Ne postoje ni teoretske ni praktične prepreke da se dete istovremeno zaštiti od više bolesti, a prednosti su višestuke“. Vakcine se mogu davati i sa vremenskim razmakom od jednog ili više dana, i to je u načelu stvar slobodnog izbora – sa jednim izuzetkom. Žive vakcine koje se ne unose kroz usta (one koje se daju ubodom u mišić) moraju se dati ili istovremeno, ili između njihove primene treba da protekne bar četiri sedmice. Tako se MMR vakcina, koja sadrži žive atenuisane (oslabljene) viruse malih boginja, zauški i rubele, može dati istovremeno sa drugim vakcinama u različite delove tela, „a ukoliko se ne primeni istovremeno s nekom drugom živom vakcinom, razmak između davanja injekcija mora da bude bar mesec dana“.

U odeljku Rečnik pojmova (pored niza drugih) Radovanović ukazuje na još jednu čestu zabludu koja se odnosi na kombinovane vakcine ili vakcine koje se daju u kratkim razmacima. Uverenje da zbog ovakvog davanja vakcina može doći do „preopterećenja imunskog sistema deteta“, odnosno njegovog „zakrčenja“ ili „iscrpljenja“ opovrgava u nekoliko činjenica: „Imunski sistem je mnogo kompleksniji sistem nego što se zamišlja – za svaki antigen zadužena je posebna grupa (klon) ćelija“. U odnosu na mnoštvo antigena kojima je dete izloženo od trenutka rođenja, ona koja dobija vakcinama čine potpuno zanemarljiv deo tog mnoštva. I mada se danas daje daleko više vakcina nego ranije, „one su neuporedivo prečišćenije“, pa – na primer – vakcina protiv velikog kašlja umesto preko 3000 (koliko je to bio slučaj ranije), danas sadrži tri do pet antigena.

Pogubni uticaj antivaksera na zbunjene roditelje

Prof. Radovanović u svojoj knjizi odgovara i na prvo pitanje, kojim je započet razgovor manje ili više zabrinutih mama. Za pomenute, ali i za sve druge obavezne, kao i vakcine protiv rotavirusa i kovida 19, pedantno navodi sva moguća neželjena dejstva, od onih najčešćih, blagih, prolaznih reakcija, preko retkih, do onih čija je učestalost javljanja toliko mala da se ne može pouzdano zaključiti da li se radi o slučajnosti ili o uzročno-posledičnoj vezi između vakcine i neželjenog događaja.

Iz knjige se sasvim jasno čita da prof. Radovanović razume zabrinutost roditelja i nastoji da na jednostavan način objasni razliku između medicine zasnovane na dokazima i „nekonvencionalne medicine“ (pseudonaučnih, alternativnih i sličnih „šarlatanskih pristupa lečenju“) kako bi zainteresovanom čitaocu olakšao samostalno procenjivanje vrednosti „dokaza“ na kojima će temeljiti svoje buduće odluke. Čak i u segmentu u kome vrlo kritički – ali i sa izvesnom dozom humora – predstavlja osnovne motive i argumente najglasnijih protivnika vakcina i vakcinacije, on istovremeno uvažava (naučno) opravdane argumente, posebno onih protivnika vakcina čija su deca doživela ozbiljnije neželjene reakcije.

Potrebu da se uopšte bavi njima opravdava „pogubnim uticajem koji oni imaju na zbunjene roditelje“. Ostaje da vidimo da li će kod nas istaknuti protivnici vakcina koji negiraju, netačno interpretiraju naučne dokaze, grade svoje teorije, sprovode istraživanja koja nisu u skladu sa dobrom naučnom praksom, neopravdano stavljaju znak jednakosti između (obično vremenske) povezanosti i kauzalnosti, te šire konspirativne narative i dalje dobijati odlikovanja – ili je krajnje vreme „da se mi opametimo i da postavimo pitanje odgovornosti i / ili uračunljivosti pojedinaca sklonih neosnovanom uznemiravanju građana izmišljanjem neistina o vakcinaciji“.

Mama 6: Kad god ste u nedoumici, pokušajte da pronađete odgovor u ovoj knjizi.

Jelena Jovović, FakeNews Tragač