Čitali smo: „Memorija i manipulacija“ Nenada Makuljevića

Ukoliko ste poslednjih godina prolazili Bulevarom despota Stefana u Beogradu možda ste primetili spomenik koji se nalazi na mestu spajanja Carigradske i okolnih ulica sa pomenutim bulevarom. Radi se o četiri metra visokoj figuri s mačem i knjigom u rukama, koja po stavu neodoljivo podseća na Meštrovićevog beogradskog Pobednika. Spomenik odeven u ratničku odoru i sa krstovima na grudima – očekivano – predstavlja despota Stefana Lazarevića, iako je posve drugačijeg lika nego na ktitorskoj freski iz Manasije.

Ova statua prema mišljenju redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu Nenada Makuljevića izrađena je „veoma nevešto i amaterski“, a postavljena je kao „posledica svojevrsne hiperinflacije spomeničke kulture u Srbiji“. Otkrivanja brojnih statua srednjevekovnih srpskih vladara širom Srbije predstavlja samo jednu od manipulacija spomeničkom kulturom i kulturom sećanja o kojoj Makuljević piše u svojoj knjizi „Memorija i manipulacija“ (izdavač: Biblioteka XX vek). Pokrivajući period od kraja osamdesetih godina prošlog veka do 2021. godine, Makuljević nastoji da objasni kako su različite vlasti u Srbiji pokušavale da utiču na javno mnjenje koristeći se otkrivanjem novih spomenika.

Period 1989 – 2000.

Makuljevićeva knjiga o manipulacijama spomenicima podeljena je na tri celine koje prate smene različitih vlasti u Srbiji tokom poslednjih tridesetak godina. Kao prva celina izdvaja se period od 1989. do 2000. godine, dominantno obeležen ratovima, tokom kog se u Srbiji dešava tranzicija od socijalizma ka nacionalizmu.

U ovom periodu razvoja domaće spomeničke kulture Makuljević između ostalog primećuje „naglašeno memorisanje ratnih komandanata“. Tu se pre svih misli na srpske komandante iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata – Živojina Mišića, Radomira Putnika, Petra Bojovića i Stepu Stepanovića – čije su biste i spomenici u to vreme podizani širom Srbije.

Prema mišljenju autora, kult Prvog svetskog i Balkanskih ratova ni u doba komunizma nije bio skrajnut. Međutim, tokom devedesetih godina dobija novu dimenziju. Umesto memorisanja palih ratnika i civila, prednost dobijaju vojskovođe. „Ovaj trend koji je naglašavao (vojsko)vođe jasan je znak militarizacije srpskog društva i potpuno je uklopljen u klimu traženja i prepoznavanja novog srpskog (ratobornog) vođe, koji je i nađen u liku Slobodana Miloševića“, objašnjava Makuljević.

Interesantno je i to da ratovi koji su se odvijali u prvoj polovini devedesetih godina nisu obeleženi spomenicima koji bi memorisali žrtve ili vojskovođe. Ovakva spomenička politika zapravo je išla u korak sa narativom tadašnjih vlasti u okviru kog se negiralo učešće Srbije u ratovima. Spomenici žrtvama devedesetih počeli su da se otkrivaju tek nakon NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine. Centralni i najveći spomenik ovog tipa – Večna vatra – podignut je na kraju Miloševićeve vladavine, a Makuljević ga smatra „pokušajem kolektivne manipulacije“ jer se njime slavila tobožnja pobeda nad NATO paktom.

Period 2000 – 2012.

Nakon pada Slobodana Milošiveća u srpskom društvu dolazi do pokušaja demokratske transformacije i uvođenja istinskog višepartijskog sistema. U spomeničkoj kulturi ovaj period obeležilio je otkrivanje još spomenika srpskim istorijskim vođama, rehabilitacija četničkog generala Draže Mihajlovića i podizanje spomenika žrtvama ratova devedesetih. Međutim, ono što se izdvaja kao jedna od ključnih karakteristika ovog perioda jeste propust tadašnjih vlasti da na adekvatan način uspostavi sećanje na ubijenog premijera države Zorana Đinđića.

U glavnom gradu Srbije i dalje ne postoji reprezentativan spomenik prvom demokratski izabranom premijeru i žrtvi atentata. Takav spomenik postoji u Prokuplju, gde je postavljen na inicijativu Đinđićeve majke. Prema Makuljeviću, ovakav splet okolnosti ilustruje „dezorijentisanost i nesposobnost“ tadašnjih vlasti, te „lokalizovanje i marginalizovanje memorije na Zorana Đinđića“. Gradske vlasti u Beogradu su preimenovale ime Bulevara AVNOJ-a u Bulevar Zorana Đinđića i postavile spomen-ploču na mestu ubistva, ali nisu podigle centralni spomenik. „Nesposobnost i nezainteresovanost da se memoriše ubijeni premijer bila je u suštoj suprotnosti sa korišnjem njegovog lika u političkoj propagandi Demokratske stranke“, zaključuje Makuljević.

Period 2012 – 2021.

No, vratimo se na spomenik iz uvodnog dela teksta. Radi se o nedavno otkrivenoj statui despota Stefana Lazarevića koja podseća na Meštrovićevog Pobednika. Njen autor bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, pokojni srpski vajar i pisac Svetomir Arsić Basara.

Basara je bio poznat po apstrahovanim, robusnim i brutalnim skulpturama. Dakle, ne po figuralnim skulpturama. Radi se o umetniku bliskom vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci, koji je između ostalog bio i član komisije za naveliko kritikovani spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu. Konkurs za izradu spomenika despotu Stefanu nije ni postojao. Arsić Basara je, dakle, bez konkurencije dobio pravo na njegovu izradu.

Primer izrade i otkrivanja spomenika despotu Stefanu Lazareviću dobro odslikava odnos trenutne vlasti prema spomeničkoj kulturi u Srbiji. Ovaj odnos karakterišu korupcija, nameštanje konkursa, netransparentnost, podilaženje stranim uticajima, manipulacija nacionalnim osećanjima i druga umetničko-administrativna nepočoinstva.

Dobar primer ovakve manipulacije predstavlja i podizanje spomenika Velikoj pobedi u Užicu 2018. godine. Skulptura je nastala kao replika dela „Velika Srbija“ Đorđa Jovanovića koje je stradalo tokom Prvog svetskog rata. Međutim, više od veka kasnije ovoj skulpturi pripisano je drugačije ime, ali i simbolika. Skulpturi koja je prvobitno izvajana 1901. godine sada je pripisano značenje sećanja na izginule u ratovima od 1912. do 1918. godine. Ime joj je promenjeno u „Velika pobeda“ jer bi „Velika Srbija“ sada bila politički nepodobna.

Manipulacije za prošlost, sadašnjost i budućnost

Da se praksa manipulisanja spomenicima i kulturom sećanja nije promenila ni nakon 2021. godine pokazuje pseudoafera koja se poslednjih dana kreira u medijima. Naime, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić predložio je da se u parku Terazijska terasa podigne spomenik četničkom vođi Draži Mihajloviću, a da se telo bivšeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita izmesti iz Kuće cveća, gde trenutno počiva. Ovo je naišlo na kritike javnosti, političke opozicije i struke. Jasan je pokušaj otklona od komunističke prošlosti i novog podgrevanja nacionalnih osećanja, pa deluje da će Makuljevićeva knjiga koja podosta govori o ovom fenomenu i u budućnosti ostati aktuelna.

Spomenici uglavnom predstavljaju znamenitosti koje se odnose na prošle događaje ili slavne pokojnike, a imaju zadatak da na njih podsećaju i buduće generacije. Ipak, njihovo iniciranje i osmišljavanje su u Srbiji povezani gotovo isključivo sa aktuelnim zahtevima i potrebama vlastodržaca. Dok se ovo ne izmeni, despot Stefan Lazarević ličiće na Beogradskog pobednika, Stefan Nemanja stajaće na postamentu koji liči na žir, a u nedostatku inovativnosti repliciraćemo stare skulpture i davati im nova značenja. I sve ovo plaćaće se uglavnom od javnog novca, a u nekim slučajevima nećemo smeti da pitamo ni koliko je koštalo.

Ivan Subotić, FakeNews Tragač