29.02.2024.„Jegulje na svet ne dolaze ni iz parenja ni iz jajeta“. One se rađaju iz „utrobe zemlje“. Nastaju spontano, iz blata. Ništa tu nije čudno. Izvesni niži oblici života „uopšte ne nastaju od životinja nego spontano: neke od rose s lišća… druge u smrdljivom mulju i balezi, treće u drvetu, i sirovom i suvom, četvrte opet u izmetu, ili izbačenom ili još u crevima žive životinje“.
Koliko god nam ove teze danas zvučale čudno, one su vekovima važile za legitimne teorije o nastanku pojedinih životinja. Konkretno, ovi citati potiču iz Aristotelove „Istorije životinja“ iz četvrtog veka pre nove ere. I to nije sve. Aristotel je verovao da se ptice selice preobražavaju u druge vrste kada „nestanu“ tokom određenog godišnjeg doba, a filozofi nakon njega čak su verovali da se rode kada ostare pretvaraju u ljude pa ih zato u određenom dobu godine ne viđamo.
Mnogi od ovih mitova ostali su ukorenjeni u svesti ljudi stotinama godina, a pojedine činjenice o njima i danas se pogrešno interpretiraju. Međutim, spisateljica i zoološkinja Lusi Kuk odlučila je da stane na put ovim obmanama. U svojoj knjizi „Neočekivana istina o životinjama“ Kuk je ukrstila koplja sa mnogim prirodnjacima koji su kroz istoriju, u svojim tada cenjenim enciklopedijama i bestijarijumima, pisali apsurdno netačne stvari o različitim životinjama. Njenu knjigu od prošle godine možete pronaći u izdanju Lagune (prevod Tatjane Bižić), a u narednim pasusima pozabavićemo se nekim od najčudnijih mitova o životinjama iz Lusine knjige.
Spretan i neumoran drvoseča, revnosni i talentovani graditelj brana i prema mnogim prirodnjacima vrlo inteligentna životinja – dabar – u starim vremenima nije bio poznat po ovim svojim osobinama, već po sopstvenim polnim organima. Naime, još od doba antike verovalo se da ulje od dabrovih mošnica leči gotovo sve, od zubobolje, preko nadimanja pa sve do ginekoloških problema, kod kojih je naširoko korišćeno. Sve to dovelo je do iskrivljenog mita prema kojem dabrovi, svesni svog „zlata“ među nogama, sami sebe kastriraju kada ugledaju lovca i bacaju mošnice lovcu kako bi izbegli da budu ulovljeni. Ovakva scena čak se pojavljivala na drvorezima iz 17. veka, ilustrujući ovaj apsurd o dabrovima.
Međutim, ne radi se o delotvornom leku. Kuk u svojoj knjizi objašnjava kako se od davnina „smatralo da prirodni mirisi imaju naročito lekovito svojstvo – što su jači, to su veći izgledi za izlečenje“, a i sama je probala da bolest izleči dabrovim mošnicama, i začudo, nije uspela. Naravno, i priča o samokastraciji dabrova potpuna je besmislica. Ova zabluda verovatno je začeta još u starom Egiptu, gde se na pojedinim hijeroglifima vide dabrovi koji sami sebi odgrizaju mošnice. Odatle se prelila i u Ezopove basne, a potom preživela sve do 17. veka.
Ipak, radi se o tome da dabrovi imaju neobičnu biološku građu koja im omogućava da testise drže unutar, a ne izvan tela, kao većina sisara. Iako su ljudi vekovima mislili kako dabar sam sebe kastrira, ova životinja zbog sopstvene anatomije ne bi bila u prilici da odgrize svoje testise čak i ukoliko bi to htela. Nažalost, priča o lekovitosti dabrovih testisa osudila je ovu životinju na izumiranje u pojedinim delovima sveta. Kuk piše da je priča o tome kako sekret iz dabrovih žlezda leči žensku histeriju dovela do izumiranja ove vrste u Britaniji i Italiji još u 16. veku, a da im je i na drugim mestima broj drastično opao.
„Čudovišno stvorenje“, „odvratni pacovi s kožnatim krilima“, „u krvnom srodstvu su s đavolom“, „noću sišu krv usnulima“… Sa svim ovim opaskama, uvredama i pogrešnim kvalifikacijama slepi miš se susreće odvajakada. Ova stvorenja su potpuno neopravdano okvalifikovana kao krvopije na osnovu nekoliko izuzetaka, a prema nedavnom istraživanju svaki peti psihički potpuno zdrav Britanac tvrdi da mrzi slepe miševe. Zbog čega je došlo do toga?
„Odnosi s javnošću nikada za slepog miša nisu funkcionisali glatko“, navodi Kuk i dodaje da su ove životinje još u Bibliji označene kao nečiste, te da su slike đavola neretko uključivale i krila šišmiša poput ilustracije u Danteovom „Paklu“. U srednjem veku životinjama i naukom uglavnom se bavilo sveštenstvo, pa ne čudi to što je slepi miš zbog svog izgleda i navodne nečistoće već tada stavljen na stub srama. Međutim, ni u popularnoj kulturi se nije bolje proveo. Kao što nam je poznato, ozloglašeni grof Drakula pretvara se upravo u slepog miša, a njegova hrana je krv.
Ipak, među više od 1.000 različitih vrsta slepih miševa, tek tri vrste se hrane krvlju. Njihove hrana će pre biti voće ili insekti nego što će nasrnuti na vaš vrat. Ipak, jedan drugi mit o slepom mišu znatno je više ukorenjen od onog koji nam govori da se ove životinje uglavnom hrane krvlju. On leži u njegovom samom imenu. Naime, slepi miš zapravo nije slep. Kuk u svojoj knjizi navodi da slepi miševi u stvari „sasvim dobro vide“, te da „neki voćni šišmiši čak vide u boji, i to tri puta bolje nego mi“.
Od jegulje, preko dabrova i lešinara, pa sve do autorki najmilijih lenjivaca, knjiga „Neočekivana istina o životinjama“ prepuna je komičnih mitova o različitim životinjama. Ovi mitovi, nažalost, prenose se i dalje. Kao što Lusi Kuk u svojoj knjizi objašnjava kako su pande kineskim vlastima postali diplomatski pijuni koji se razmenjuju s različitim državnicima kao simbol bitnih dogovora, tako su pingvini u srpskoj štampi pre nekoliko godina potpuno neopravdano postali simbol za „nametanje rodne ideologije“.
Jedan, na radost mnogih, sada upokojeni dnevni tabloid pisao je o lezbijskom paru pingvina u londnskom zoološkom vrtu, navodeći kako se radi o „ljudskom eksperimentu“ i da je „londonski zoološki vrt odlučio da je došlo vreme da se rodna ideologija počne nametati i životinjama, ne samo ljudima“. Novinari ovog lista, međutim, nisu bili svesni da su lezbijske, kao i homoseksualne veze među pingvinima sasvim normalna stvar koja je uočena pre više od sto godina, o čemu je i Lusi Kuk pisala u svojoj knjizi.
Nažalost, autorka je u pravu kada u zaključku svoje knjige objašnjava kako su „sputavajući moralni zakonici antičkih filozofa i pisaca srednjovekovnih bestijarijuma“ i dalje prisutni u popularnoj štampi i televizijskim emisijama. U njima se stavlja naglasak na „hvale vredne tradicionalne norme: heteroseksualnost, monogamiju i elementarnu porodicu“. Ipak, kako Lusi Kuk primećuje, ove norme „retko zaista postoje u prirodi“. Tako se kroz antropomorfizaciju i nametanje različitih moralnih zakonika životinjama rađaju i opastaju mitovi o njima.
Ivan Subotić, FakeNews Tragač
