28.01.2024.Mrkli mrak, jedna munja osvetljava nebo, a potom i dvorac na litici oko koga lete šišmiši… Tako izgleda scena kojom reditelji i animatori redovno stereotipno prikazuju Drakulin dvorac. Svako ko bi površno proguglao reči „Drakulin dvorac” kao rezultat bi dobio sliku dvorca Bran u Transilvaniji, koji se stvarno uklapa u opisanu jezivu scenu. Međutim, stvarna istorija dvorca Bran pokazuje da on nikada nije pripadao Vladu III Cepešu, za koga se veruje da je inspirisao lik Drakule. Putnici koji se upute ka Branu, tražeći gotičko iskustvo nadrealnih priča iz Transilvanije – svedočiće nečem drugom.
Irski pisac Bram Stoker, koji inače nikada nije bio u Rumuniji, napisao je 1897. knjigu „Drakula“, verovatno i ne sluteći koliko će njegov junak postati popularan. Drakula je – prema Ginisovoj knjizi rekorda – najviše puta ekranizovan književni lik u filmovima, sa čak 538 ostvarenja u kojima se pojavio. Stoga ne čudi ogromno interesovanje za pojedinosti iz života „pravog“ Drakule, uključujući i potragu za mestom u kom je živeo.
Opšte je prihvaćena teza da je rumunski vladar iz srednjeg veka Vlad III Cepeš imao glavni uticaj na stvaranje Stokerovog junaka. Pisac je pozajmio Cepešev nadimak Drakula (što okvirno znači sin zmaja), ali nije poznato da li je sem toga u književni lik ugradio ijednu drugu karakteristiku Cepeša. Teorija o rumunskom vladaru kao modelu za kreiranje celokupnog lika Drakule zapravo je novijeg datuma, a detaljnije je razrađena u knjizi iz 1972. godine „U potrazi za Drakulom” Rada Floreskua i Rejmonda T. Meknalija. U nekim novijim vizuelizacijama Drakula je počeo da liči na ovog rumunskog vladara sa dugom kosom i bradom, što odudara od ranijih predstavljanja.
Putnici namernici koji se upute u Transilvaniju u potrazi za „iskustvom Drakule” za kog znaju iz pop-kulture verovatno će se naći u dvorcu Bran, kao mestu gde je Vlad III Cepeš navodno živeo. U podnožju će moći da kupe jeftine plastične suvenire sa motivima krvavih očnjaka, i to bi otprilike bila jedina konekcija s Drakulom. Prava, „nezanimljiva” istorija ovog mesta ima vrlo malo zajedničkog sa Stokerovim delom, a još i manje sa navedenim srednjovekovnim rumunskim vladarom.
Bran je zamak koji su u 14. veku u Transilvaniji izgradili Saksonci, a ne Vlad III Cepeš. On je u 15. veku vladao Vlaškom, regijom koja se graniči s Transilvanijom. Dvorac Bran preuzeo je grad Brašov u 16. veku, a 1920. godine je poklonjen rumunskoj kraljici Mariji, te je danas u vlasništvu njenih naslednika. Postavke u ovom dvorcu tako se bave ovom a ne Cepešovom ili Stokerovom istorijom.
I na samom sajtu dvorca Brana stoji tekst koji objašnjava da „posetioci zamka treba da naprave razliku između istorijske stvarnosti Brana i lika grofa u romanu Brema Stokera”, te se napominje da „Drakula postoji u mašti”. Objašnjava se i da je zamak Bran, kao jedini u celoj Transilvaniji koji odgovara opisu Drakulinog zamka, postao poznat širom sveta kao Drakulin zamak: „Drugo poglavlje ’Drakule’ opisuje grofov zamak kao ’. . . na samoj ivici strašne provalije . . . sa povremeno dubokim rascepom gde se nalazi ponor [sa] srebrnim nitima, gde reke vijugaju u dubokim klisurama kroz šume’”.
„On je prikazao imaginarni Drakulin zamak na osnovu opisa zamka Bran koji mu je bio dostupan u Britaniji. Zaista, imaginarni prikaz Drakulinog zamka sa bakropisa u prvom izdanju ’Drakule’ upadljivo je sličan zamku Bran i nijednom drugom u celoj Rumuniji“, navodi se na sajtu, uz napomenu da je Stoker verovatno bio inspirisan ilustracijom zamka u knjizi Čarlsa Bonera o Transilvaniji.
A kako se u Rumuniji gleda na ovo pitanje? Istoričarka Zoe Petre objasnila je za Radio Slobodna Evropa da su sedamdesetih godina prošlog veka Rumuni shvatili da postoji mit o Drakuli [različit od istorijske ličnosti Vlada III Cepeša], te da je ovaj mit na neki način povezan sa Transilvanijom. Na to su imali dve oprečne reakcije: jedna je bila da se brani istinski istorijski identitet Vlada Cepeša i dostojanstvo prošlosti Rumunije, dok je druga bila pokušaj da se to unovči.
Tako i dan-danas posetioci dvorca Bran dobijaju oprečne poruke o njemu. S jedne strane se turističke agencije, naročito sa Zapada, ne libe da koriste mit o Drakuli da bi prodale turističke aranžmane, a s druge strane ih lokalni turistički vodiči u Branu dočekaju s pravom istorijom ovog dvorca. Istraživačica Marija Banjaj analizirala je ove suprotstavljene marketinške strategije: vodiči navode da se turisti „ponašaju kao da žive u svetu fantazije… ponekad su razočarani istorijskim barijerama koje sputavaju njihov poriv za senzacionalnim, surovim”, pa je zbog nedostatka strašnih autentičnih stvari, „mnogo onih koji odlaze razočarani“.
Istraživanje Dankana Lajta o imaginarnoj Transilvaniji i Drakuli ukazuje na to zašto mnogi Rumuni energično odbacuju zapadni mit o Transilvaniji i ne prihvataju da je region dom vampira i natprirodnog: „Očigledno, Rumunija nije predstavljena onako kako bi izabrala da predstavlja sebe, već onako kako Zapad bira da je predstavlja. Ipak, relativno govoreći, Rumunija ima manju kulturnu moć od Zapada, tako da je imala malo uspeha (do danas) u suprotstavljanju zapadnim prikazima Transilvanije. Kao takva, Transilvanija se može identifikovati kao mesto kulturne borbe između zapadnih reprezentacija regiona kao doma čudnog i natprirodnog i napora Rumunije da se definiše na svoj način i pod sopstvenim uslovima.”
Marija Zemunović, FakeNews Tragač
