Mitovi u nauci i o nauci

Proučavanje mitova predstavlja izuzetno složen zadatak. U okviru ovog kursa fokusiraćemo se na odnos mitova i pseudonauke i ukazati kako rezultati određenih istraživanja, iako naučno osporeni, opstaju zbog svoje narativne snage, te kako pseudonaučna tumačenja i navodna „istraživanja“ dodatno podržavaju mitove, često sa jasnim ideološkim ciljevima.

Mitovi u nauci

Eksperimenti sa malim Albertom u psihologiji gotovo da imaju mitski status, a do danas se citiraju u uvodnim udžbenicima psihologije na svim meridijanima. Sproveo ih je Džon Votson, osnivač biheviorizma, zajedno sa svojom asistentkinjom Rozali Rajner. Njihov cilj je bio da dokažu da se emocije poput straha mogu usloviti klasičnim uslovljavanjem (slično Pavlovljevim eksperimentima sa psima), te da se ovako uslovljeni strah može prenositi sa jednog objekta na drugi.

Ukratko, eksperiment je započeo kada je Albert imao devet meseci. On tada nije pokazivao strah od belog pacova ili zeca. Dva meseca kasnije, tokom više sesija, istraživački dvojac puštao je glasan zvuk (udarac čekićem o metalnu šipku) svaki put kad bi se Albert igrao s pacovom. Nakon nekoliko ponavljanja, Albert je počeo da pokazuje strah prema pacovu, a kasnije i prema sličnim stimulusima (zečevi, belo krzno itd). Rezultati su objavleni 1920. godine u Journal of Experimental Psychology (36).

I tako je rođen mit: ovaj eksperiment postao je ključni dokaz da se emocije mogu usloviti. Tek kasnija istraživanja su ukazala na ozbiljne nedostatke: eksperimentalni dizajn i sam postupak nisu bili pažljivo osmišljeni, a Votson i Rejner nisu razvili objektivan način za procenu Albertovih reakcija, već su se oslanjali na sopstvena subjektivna tumačenja. Na kraju, rezultati nisu bili dokumentovani na odgovarajući način, a eksperiment je bio opterećen brojnim etičkim propustima (37, 38, 39).

Sličan status ima i Vikarijev eksperiment koji se već decenijama navodi u udžbenicima socijalne psihologije i u radovima manje kritičnih istraživača kao jedan od prvih „uspešnih“ pokušaja korišćenja subliminalnih poruka u oglašavanju.

Vikari je tvrdio da je 1956. godone tokom projekcija filma „Piknik“ ubacivao kratkotrajne poruke poput „Gladni ste? Jedite kokice!“ i „Pijte koka-kolu!“, koje su se pojavljivale svakih deset sekundi u trajanju od svega 1/3000 dela sekunde – što je ispod granice svesnog opažanja. Prema njegovim navodima, poruke je tokom šestonedeljnog prikazivanja filma videlo 45.699 gledalaca, a rezultati su navodno pokazali dramatične promene u potrošačkom ponašanju: prodaja kokica je porasla za 57,7%, a koka-kole za 18,1% (40).

Za razliku od Votsona, čiji eksperiment predstavlja primer loše nauke, Vikari, po kasnijem sopstvenom priznanju, svoj zapravo nikad nije ni sproveo (41).

Telekinetička moć pilića ima skoro mitski status u određenim krugovima, a decenijama se prenosi preko društvenih mreža kao dokaz postojanja paranormalnih sila. Eksperiment koji je 1995. godine sproveo Rene Piok, pa ga objavio u časopisu „Society for Scientific Exploration“ naveo je mnoge da pomisle kako su pilići sposobni da ostvare telekinetičku moć.

Ukratko, eksperiment je funkcionisao ovako: grupe od po 15 tek rođenih pilića bile su smeštene u kartonske kutije sa vazdušnim otvorima. Sedam dana po izleganju, svaka grupa je bila izložena robotu koji se nasumično kretao po prostoru, noseći upaljenu sveću kao jedini izvor svetlosti u potpuno zamračenoj sobi. Robot je bio programiran da se kreće nasumično, a kompjuter je beležio svaki njegov pokret. Prema Piokovim navodima, u 71% slučajeva robot je provodio „prekomernu količinu vremena“ u blizini pilića, što je tumačeno kao dokaz da su pilići telekinetički uticali na robota.

Kasnija kritička analiza ovog eksperimenta, kao i pokušaji replikacije, ukazali su na brojne fundamentalne probleme: nedostaju ključni tehnički detalji koji bi omogućili replikaciju, kontrolni uslovi nisu bili adekvatno dizajnirani, a broj od 80 ponavljanja (naspram 100 kontrolnih) izaziva sumnje o mogućoj manipulaciji podataka. Ekspert za anomalističku psihologiju Kristofer Frenč ističe da je „o studiji dosta govori to da je niko nije ponovio”, dok psiholog Dejvid Marks studiju karakteriše kao „naučno bezvrenu” zbog slabe kontrole i nedovoljno detaljnog opisa. Više o tome čitajte u Tragačevoj publikaciji „Priča o robotu i piletu”.

Česte zablude

FakeNews Tragač je u više navrata analizirao popularne mitove i urbane legende. Koliko puta ste čuli da je nešto „naučno dokazano”, a da se na kraju ispostavilo da je tu više praznoverja i stranputica nego nauke? Na ovom mestu izdvajamo 30 čestih zabluda, a pozivamo vas da pogledate i našu rubriku Mitopedija.