Naučnici i „naučnici“

Zamislite da ste pronašli tekst o nekom istraživanju, i da je to istraživanje pripisano nekom naučniku. Fotografija deluje ubedljivo, a ispred imena nalazi se „dr“. Međutim, da li je to dovoljno samo po sebi? Kada razmatramo kompetencije jednog naučnika, pretpostavimo da postoje tri mogućnosti:

(ILUSTRACIJA)

Kako, pre svega, utvrditi da naučnik postoji? U eri interneta nije teško smisliti lažne identitete (o kojima će kasnije biti reči), ali uglavnom nije previše teško ni razotkriti ih. Portfolio jednog naučnika lako se može proveriti desk analizom, koja uključuje pretragu putem Gugla, pretragu sajtova univerziteta i instituta, pretragu naučnih radova, pretragu Linkedina i servisa poput Pipl. Neko može da otvori lažni nalog na Linkedinu ili personalizovani sajt s manipulativnim informacijama, ali je nemoguće uticati na čitav sistem umreženih informacija (radovi, nagrade, angažovanja) koji treba ispitati kada istražujemo nečiju biografiju.

Jedan od čestih modela za procenu nečijeg naučnog kredibiliteta jeste pregled naučne produkcije. Ovde treba biti oprezan, jer broj radova sam po sebi može biti velik, a da pritom kvalitet samih radova bude nizak, o čemu ćemo dodatno govoriti u okviru ovog kursa.

Evo i odgovora na potencijalna pitanja koja se mogu javiti u toku analize:

Netačne informacije

U medijima se neretko, kao posledica greške ili namernog manipulisanja, mogu pronaći netačne informacije o određenim naučnicima.

Izmišljeni identiteti

U medijima i marketingu danas možemo naići i na veliki broj potpuno izmišljenih eksperata. Takva manipulativna strategija koristi se u dva slučaja:

(1) kada je potrebno određenoj tezi, najčešće spornoj, kontroverznoj, neistraženoj ili potpuno besmislenoj, dati legitimitet;

(2) kada je potrebno određeni proizvod ili uslugu predstaviti tako da deluju izuzetno kvalitetno i provereno.

A kako nastaju lažni identiteti? Proces bi se, pojednostavljeno, mogao prikazati sledećom formulom:

(ILUSTRACIJA)

Pretragu je u ovakvim slučajevima potrebno započeti proverom da li se ime navedenog naučnika pojavljuje na relevantnim sajtovima (univerziteta, fakulteta, naučnih instituta, akademija nauka) i u bazama podataka o naučnim radovima. Kada je reč o fotografijama koje u većem broju slučajeva prate izmišljene identitete eksperata, one mogu biti ukradene, stok ili dipfejk slike.

Na primer, za potrebe promocije jednog dijetetskog proizvoda izmišljeni su srpski akademici Luka Goran i Mihail Alferov, pri čemu je prvi bio predstavljen ukradenom slikom preminulog državljanina SAD, a drugi stok fotografijom starijeg čoveka. Stok fotografije su fotografije iz onlajn baza koje se mogu kupiti ili besplatno preuzeti, a obično su kreirane tako da deluju univerzalno i da budu primenljive u različitim kontekstima. I ukradene i stok fotografije moguće je detektovati obrnutom pretragom fotografija putem Gugla ili Jandeksa. Treća slika u nizu sa prikazane ilustracije primer je dipfejk fotografije, dobijene putem servisa Thispersondoesnotexist. Softverski generisane fotografije često se upotrebljavaju za kreiranje bot i trol naloga na društvenim mrežama, ali i za upotpunjavanje informacija o izmišljenim ekspertima.

Original i plagijat

Originalni i recenzirani radovi objavljuju se u legitimnim naučnim časopisima, pri čemu se originalnost proverava upotrebom softvera za detekciju plagijata, a kvalitet rada postupkom recenziranja. Originalne naučne radove možete pronaći preko Gugl skolara, Akademije i sličnih agregatora. Osim toga, postoje i nacionalni repozitorijumi naučnih radova: Srpski citatni indeks u Srbiji, Hrčak u Hrvatskoj, i tako dalje.

Nerecenzirani radovi

Standardni proces koji prethodi objavljivanju rada neizostavno podrazumeva njegovu recenziju, u kojoj često učestvuje i više eksperata. Međutim, postoje onlajn repozitorijumi na koje je moguće postaviti radove u pred-finalnoj verziji koji još nisu prošli postupak recenzije. Ovakav postupak nije neopravdan, budući da recenziranje ume da traje mesecima, a ponekad je – kao za vreme pandemije – neophodno omogućiti da prikupljene informacije budu što pre dostupne stručnoj javnosti. Nevolja nastaje onda kada mediji pronađu takve radove, pa o njima počnu da izveštavaju bez ikakve zadrške i ograde. Na sajtovima poput medRxiv.org i chinaxiv.org eksplicitno se navodi da istraživanja koja su tamo postavljena ne bi trebalo da budu objavljivana u medijima kao pouzdani izvori informacija, niti kao uputi medicinskom osoblju za njihov dalji rad.

Međutim dešava se da neoprezni pojedinci to ipak čine. Na primer, na samom početku pandemije, Srđan Nogo je, pozivajući se na „doktore sa RTS-a“ (ispostaviće se Branimira Nestorovića), rekao da koronavirus izaziva sterilitet kod mlađe muške populacije (31). Međutim, i sam Nestorović je u svom gostovanju istakao da kineska studija koja se time bavila nije potvrđena, a kasnije je bila i povučena sa interneta. Sajt na kojem je ova studija objavljena jeste medRxiv.org – arhiv preliminarnih izveštaja istraživanja u vezi sa medicinom, koja nisu recenzirana, i koja, prema samom sajtu, ne bi trebalo prenositi u medijima kao utvrđene činjenice. Sa ovog sajta potiče i istraživanje koje sugeriše da visoki ljudi imaju dvostruko veće šanse da budu zaraženi kovidom 19 (32). Ovo istraživanje problematično je stoga što su podaci za njega prikupljeni elektronski (telefonom ili preko interneta), a još više zbog toga što se na osnovu rezultata nije moglo zaključiti da je visina taj faktor koji je uzrokovao veću stopu zaražavanja koronavirusom.

Pseudonaučni časopisi

Suočeni sa odbijanjem naučnih časopisa da objavljuju njihove radove kao i sa činjenicom da se pod uticajem stručne kritike povlače radovi objavljeni u naučnim časopisima, pojedini proponenti pseudoanučnih ideja osnivaju sopstvene „recenzirane časopise“.

Jedan od takvih je International Journal of Vaccine Theory, Practice, and Research. U opisu časopisa stoji da je osnovan sa namerom da se u njemu objavljuju radovi „u vezi sa razvojem, distribucijom i praćenjem vakcina i njihovih komponenti“. U opisu procesa recenzije, navode vrlo stroge kriterijume kakvi se mogu sresti i u eminetnim naučnim časopisima uz napomenu: „Ne postoji savršen sistem recenzije, ali naš cilj je da se oslonimo na najstručniju i najkvalitetniju moguću procenu teorija i istraživanja koja se dostavljaju na razmatranje” (33). U čemu je onda problem?

U uređivačkom odboru ovog časopisa sede poznati antivakcinalni aktivisti Džon Oler, Kristofer Šo, Stefani Senef i drugi. Sudeći po sadržaju do sada objavljenih izdanja, utisak je da je časopis osnovan kako bi ova grupa tvrdnjama koje inače iznose u medijima i na društvenim mrežama obezbedila prividni kredibilitet, jer to sada čine „u recenziranom časopisu“.

Ilustracije radi, u trećem broju ovog časopisa (2024) objavljen je rad čiji autori tvrde da su u RNK vakcinama detektovali „neku vrstu nanotehnologije” (nano-robota) (34). Eksperiment, ako se uopšte može tako nazvati, sproveli su jedan ginekolog i jedan lingvista, a sam nacrt uključivao je niz bizarnih elemenata: posude sa kulturama bile su postavljene na mobilni telefon u bežičnom punjaču podešenim na na 5G striming režim ili na eksterni hard-drajv u trajanju od 1 do 2 sata. U samom radu, razvoj uočenih „stranih entiteta” ilustrovan je sledećom slikom:

(ILUSTRACIJA)

Lee & Broudy (2024) str. 1186.

Upitan za mišljenje o nalazima predstavljenim u ovom radu, dr Lorer je prokometarisao: „Ne viđaju se u naučnom radu svaki dan crteži obojeni bojicama“ (35).

Sledeći deo: Mitovi u nauci i o nauci