Orijent ekspres nije kasnio zbog Milunke

Već godinama se u pojedinim medijima i na društvenim mrežama kao istorijska činjenica provlači podatak da je 1928. voz Orijent ekspres kasnio jedini put u svojoj istoriji i to baš u Beogradu. Naime, kako se navodi, voz je na beogradskoj stanici čekao na ukrcavanje putnika, mahom vojnika koji su krenuli u Pariz na obeležavanje desetogodišnjice kraja Prvog svetskog rata. Kašnjenje je navodno izazvano time što su okupljeni građani na licu mesta skupljali novac, a francuska ambasada izdavala dokumenta za Milunku Savić, koja je francuskom ambasadoru rekla da za putovanje nema novca.

Međutim, kako smo utvrdili, nema dokaza da su se događaji odvijali na ovakav način. Mediji navode pogrešnu godinu, pogrešan povod za put u Francusku, izmišljaju da Milunka Savić nije trebalo da bude u vozu. Izmišljen je i podatak da je Orijent ekspres kasnio samo jednom u svojoj istoriji. Jedino za šta postoje dokazi jeste da se za Milunku Savić sakupljao novac, ali u vozu, kao znak dobre volje njenih ratnih drugova, a ne milostinje okupljenih građana i francuskog ambasadora.  

U medijima se voz „Orijent ekspres” predstavlja kao voz „čuven po svojoj tačnosti”, koji je za sve vreme saobraćanja kasnio samo jednom. Međutim, kako su FN Tragaču potvrdili iz Železnice Srbije „iako je reč o vozu najvišeg ranga, svakako da je do zakašnjenja moglo doći usled dejstva više sile poput vremenskih uslova, kvarova na vučnim sredstvima, kvarova na pruzi.“

Primera radi, 1929. godine Simplon orijent ekspres je čak nekoliko dana bio potpuno zaglavljen u snegu u Turskoj, o čemu su tada pisali mediji, između ostalih francuski nedeljnik „L’illustration”, koji je ovom događaju posvetio i naslovnu stranu.  Da je kašnjenje vozova u to vreme bila normalna pojava govori i domaća štampa. Tako list „Pravda“ u izdanju od 25. februara 1929. piše: „međunarodni vozovi su i danas sa većim zakašnjenjima, naročito simplonski ekspres“, dok u izdanju od 16. februara stoji da je „ekspres došao juče u 5 sati po podne. Imao je prema tome 40 sati zadocnjenja“.

U tekstu se ne precizira ni koji je tačno voz u pitanju, budući da su u to vreme saobraćala 3 „ekspres“ voza – Orijent ekspres, Simplon orijent ekspres i Arlberg orijent ekspres. Međutim, iz tadašnje štampe saznajemo da nije u pitanju bio redovan voz, već specijalan, posebno spremljen za ovu priliku, koji je išao preko Austrije i Švajcarske do Francuske, te je u tom slučaju verovatno išao trasom Arlberg orijent ekspresa, koji je počeo da saobraća upravo 1931. Putovanje je trajalo 15 dana (vratili su se 17. juna), a naši vojnici su osim u Parizu bili i u drugim francuskim mestima, obilazeći francuska bojišta i grobnice vojnika iz Prvog svetskog rata.

Po svoj prilici, opisani događaj nije se desio 1928, već 1931. godine. Budući da se radnja dešava na beogradskoj železničkoj stanici, da se prati voz koji ide za Francusku, da su okupljeni građani koji prate ratne drugove, a da su prisutni ambasador Francuske i Milunka Savić, to je scenario koji odgovara 3. junu 1931. Povod za putovanje u Francusku dakle nije bila desetogodišnjica kraja Prvog svetskog rata, već vraćanje posete, jer su predstavnici francuskog udruženja vojnika Poali d’Orian bili u gostima Jugoslaviji dve godine ranije – 1929.

Ovaj voz, po svemu sudeći, ili uopšte nije kasnio ili je kasnio samo deset minuta. Iz Železnica Srbije odgovorili su da u dokumentaciji Železničkog muzeja nema neposrednih dokaza kojima bi se potkrepila tvrdnja da je Orijent ekspres kasnio zbog Milunke Savić. Ne samo da nije kasnio zbog nje, nego je, sudeći po pisanju tadašnje štampe, bio prilično tačan.

Listovi Pravda i Vreme navode isto vreme polaska – 3. jun 1931. u 8.20 ujutru. U Pravdi od tog dana navodi se: „u 8 i 20 tačno voz je krenuo uz gromko klicanje i pozdravljanje“. U Ratničkom glasniku, listu udruženja rezervnih oficira i ratnika, u broju od jula 1931. koji je ceo posvećen upravo ovoj poseti jugoslovenskih vojnih delegata Francuskoj, navodi se nešto drugačije vreme: „U savršenom redu koji čini čast i našoj organizaciji i našoj zemlji, naš specijalni voz krenuo je u 8.10 časova praćen burnim klicanjem Francuskoj, vojnom muzikom i mahanjem zastavicama“. Da je ovo vreme koje je i bilo planirano saznajemo iz prethodnog broja Ratničkog glasnika u kojem stoji zapisnik sa sednice održane 22. aprila 1931, a gde se, između ostalog, traži od Ministarstva saobraćaja jedan specijalan voz za 250 duša koji će krenuti 3. juna u 8.10.

Isti zapisnik sa sednice pobrojava i ratnike koji su se prijavili za putovanje u Francusku. Prvo ime koje se pominje je narednik Milunka Savić. U izveštaju koji je o putovanju napisao Mladen St. Đuričić piše da je u vozu ona bila najveselija. Osim žene Luja Lovrića, u ratu oslepelog vojnika, jedina žena na putovanju bila je Milunka. „Ona ide kao borni drug, naša hrabra Milunka Savić, četnik i borac, u naredničkoj uniformi, koju je naročito za nju spremilo naše Udruženje.“  Dakle, ne samo da se Milunka Savić prijavila za ovo putovanje i bila planirana za put, za nju je bila pripremljena i posebna bela narednička uniforma u kojoj će se kasnije pojavljivati u Francuskoj.  Nema ni govora o tome da je ona „stajala ispred voza i pogledom ispraćala svoje ratne drugove“.

Ne možemo da tvrdimo, ali možemo da pretpostavimo šta je bila osnova za nastanak ovog mita. Mladen St. Đuričić je u specijalnom izdanju Ratničkog glasnika izneo detalj iz voza za Francusku. Isto će ponoviti i u dokumentarnom filmu o Milunki Savić iz 1983:

„Pa, kako živiš sada, Milunka?“, pitamo je.

„Hvala Bogu – sad dobro! Od pre dva meseca imam službu u Hipotekarnoj banci i – hiljadu dinara mesečno.“ Mi se zgledamo.

„Bogati, Milunka, kaži nam pravo, koliko si ponela novaca za trošak?“ – dira je g. Ivanić, novinar.

Ona se malo uzvrpolji i priznade da nema više od 40 dinara. „Rekoše mi da će biti dosta!“

Mi smo već uzbuđeni. G. Ivanić skače i – od jednog do drugog skuplja lepu sumicu. I dok ona priča svoje ratne podvige, mi joj izručujemo u krilo punu kapu banknota. Ali ona je stari ratnik, navikla i na grube šale, pa ih i ne gleda, već priča. Mi joj govorimo da ostavi taj novac, a ona odgovara da bi se zadovoljila i sa ciglom jednom stodinarkom. Jedva je uverismo da je to naša drugarska pomoć koju ona zaslužuje pre no iko. I molimo je da primi. Zamagljenih očiju ona još jednom pređe preko nas i najzad primi 1.280 dinara, koliko joj izbrojasmo u ruku, i reče:

„E, nisam mogla ni pomisliti da će i moja deca dobiti poklone iz Pariza.“

Ukoliko je ova priča poslužila kao osnov za nastanak iskrivljene verzije, onda se i slika o Milunki Savić iskrivljuje, jer se vesela i ponosita žena iz voza pretvorila u stidljivu i pomalo zaboravljenu ženu ispred voza.

Koliko smo uspeli da istražimo, ova dezinformacija se, osim na internetu, poslednjih nekoliko godina pojavljivala i u nekoliko knjiga koje su za temu imale život Milunke Savić, od kojih smo mi imali uvid u dve – „Spomenar – znamenite žene srpske” autorke Ljiljane Čubrić u izdanju Zavoda za udžbenike iz 2012. i „Milunka Savić – ordenje i ožiljci” autora Milana Bogojevića iz 2018.  Samo u poslednjih mesec dana o ovome su pisali Blic, Istorijski zabavnik, Alo i Srbin info.

Danka Mihajlović, FakeNews Tragač