Zaprašivanje dezinformacijama u izdanju Mašinskog fakulteta

Brojne teorije zavere iz ove knjige i dalje se provlače kroz medije, a redakcija FakeNews Tragača odlučila je da se sa njima suoči drugačije u odnosu na ustaljeni postupak dekonstrukcije manipulacija. Sredinom oktobra u Novom Sadu održana je Tragačeva fektčeking analiza uživo posvećena citatima iz knjige Elane Frilend. U raskrinkavanju mitova i neistina iz knjige pomogli su nam eksperti:

Redakcija FakeNews Tragača je, pre javnog događaja, analizirala argumentaciju i izvore korišćene u knjizi. Autorka se – između ostalog – služila Pauer point prezentacijama, knjigama kojih (kako navodi) „nema u prodaji“, Jutjub klipovima, glasinama, ali i „štafetnim“ citiranjem“, gde umesto direktnog izvora „A“ koristi posredni izvor „B“, a „B“ se neretko poziva na „C“, i tako dalje, a često se ispostavi da je na kraju tog vrtoglavog puta u stvari nepouzdan izvor poput pseudonaučnog bloga sa početka dvehiljaditih.

Na jednom mestu Frilend se, na primer, kritički obrušava na tekst izrečen u emisiji „Saturdej najt lajv“ (TV En-Bi-Si), iako je reč o satiričnom programu. Na drugom mestu piše kako „švajcarska kompanija Nestle tvrdi da je vlasnik biljke komorač“. Jednostavnom pretragom može se ustanoviti da je reč o lažnoj informaciji – pomenuta kompanija navodi na svom sajtu da nikada nije pokušavala da prisvoji ili patentira komorač, već se (neuspešna) patentna prijava odnosila na model smanjivanja alergijskih reakcija na hranu, i to korišćenjem timohinona, jedinjenja koje se može ekstrahovati iz semena komorača. Ovo je tek jedna u moru digresija, koje su upletene uz toliko paušalnih tvrdnji da je nemoguće načiniti sveobuhvatnu proveru svega što je napisano.

Ne, Nestle nije pokušao da prisvoji komorač

U knjizi je izneta tvrdnja da „švajcarska kompanija Nestle tvrdi da je vlasnik biljke komorač“.

Visit Link

O autorki i njenim istraživačkim kvalitetima pisao je i Nikola Zdravković za Peščanik, nedugo nakon što je knjiga prevedena na srpski jezik. On primećuje da već naziv knjige deluje kao da dolazi „pravo sa dna one večito popularne police ’Ezoterija’ koju ima svaka dobrostojeća knjižara u Srbiji, i to sa sva tri neophodna elementa: (1) najmanje dva nepovezana, ali široj javnosti strašna pojma (chemtrails i HAARP), (2) jedna onako lepa hiperbola (potpuna dominacija) i (3) obavezni sumanuti zahvat čitave priče (na planeti Zemlji). Zdravković napominje da autorka sama sebe predstavlja kao samostalnu istraživačicu, fokusiranu na „istraživanje tajnog svemirskog programa, fizike plazme, nanotehnologije i na sinove i ćerke elita (…) koje žele da pretvore planetu Zemlju u oružje, a ljude u kiborge“.

Nadriznanje na Mašinskom fakultetu

Knjigom Elane Frilend bavio se i Nikola Zdravković u tekstu koji je 2019. napisao za Peščanik.

Visit Link

Elana Frilend piše da je „HAARP u stvari Teslin uveličavajući predajnik (TMT)“, te da se sa ovim uređajem mogu „kontrolisati vremenske prilike preko promene šeme vetrova u gornjoj atmosferi“.

Međutim, profesor Fizičkog fakulteta Vladimir Đurđević objašnjava kako je postulat na kom počiva teorija o HAARP-u kao uređaju uz pomoć kog se upravlja vremenskim uslovima, potpuno neosnovan iz naučnog ugla. Naime, iz jonosfere se ne može uticati na vremenske uslove na površini Zemlje. Kao razloge za to, Đurđević navodi izuzetno malu masu jonosfere, ali i činjenicu da su slojevi atmosfere vrlo stratifikovani, što podrazumeva da međusobno gotovo ne interaguju.

Kako bi približio naučno objašnjenje učesnicima, Đurđević je napravio analogiju sa beskonačnim bazenom punim vode, na čijoj površini se nalazi izuzetno tanka paukova mreža. Verovatnoća da se iz jonosfere utiče na vremenske uslove na dnu atmosfere jednaka je verovatnoći da talasanje paukove mreže sa površine bazena izazove strujenja na samom dnu bazena.

Frilend HAARP opisuje i kao „jonosferski talasovod koji prirodno oscilira na 8 Hz, što znači da je to odličan nosač talasa niskofrekventnog zvuka u alfa opseg ljudskog mozga“. Prema pisanju Frilend, ovakav zvuk može uticati na naše zdravlje.

Ipak, Milan Ćirković iz Astronomske opservatorije u Beogradu naglašava kako autorka izgleda ne razlikuje elektromagnetne od zvučnih talasa. Pre svega, elektromagnetni talasi na 8 Hz ne postoje (sem teorijski, možda u međugalaktičkom prostoru), dok je talasanjem jonosfere nemoguće proizvesti zvuk, jer u tom sloju atmosfere zvuk ne može ni da postoji kao fenomen, objasnio je Ćirković.

U svojoj knjizi, Elana Frilend je uspela da delovanje HAARP-a poveže i sa kondenzacionim tragovima na nebu, za koje brojni ljudi skloni teorijama zavere smatraju da su otrovni, te da se putem njih stanovništvo zaprašuje toksinima.

Vladimir Đurđević ipak nudi manje kataklizmično objašnjenje pojave ovakvih tragova na nebu. Prisutnima je objasnio je kako je svako sagorevanje, u svakom motoru sa unutrašnjim sagorevanjem, uvek nepotpuno. Kad je reč o avionu, on ima mlazni motor u kojem postoji fosilno gorivo nakon čijeg sagorevanja ostaje čvrsta, najčešće praškasta supstanca. U pitanju je mikronska prašina koja može da posluži kao kondenzaciono jezgro. Na tim visinama se najčešće formiraju kristali leda, a koliko dugo će biti vidljivi na nebu zavisi od atmosferskih uslova poput strujanja i temperature.

Profesor Đurđević takođe ističe kako je „nezamislivo težak zadatak da se sa visine od 10 kilometara baci prah mikronskih razmera i da on baš padne tamo gde neko želi“, naročito kada se uzme u obzir činjenica da se na toj visini vetrovi kreću brzinama od čak 200 ili 300 kilometara na čas.

U kontekstu zaprašivanja, Elana Frilend smatra da se ovim postupkom na određeni način „jonizuje atmosfera“. Međutim, Đurđević objašnjava kako je „fizički nemoguće zamisliti proces u kom posipanje izvesne supstance kroz atmosferu dovodi do jonizacije“. Da bi se napravio jon, neophodno je „izbiti“ elektron iz nekog atoma, a to se ne dešava fizičkom interakcijom već na subatomskom nivou.

„Gledajte u jonizovano nebo iznad sebe, i možete da vidite sevanje munja bez grmljavine. Takav prizor može da postane uobičajen u atmosferi punoj barijuma i aluminijuma, koji se pumpaju, dok se usmerava obližnji tornado. Gledajte gore i prihvatite ovu borbu za čovečanstvo“, upozorava Elana Frilend u svojoj knjizi.

Stručnjaci su u ovom citatu uočili bar tri problema. Najpre, u prirodi je sasvim moguće uočiti sevanje munja a ne čuti grmljavinu. Kako objašnjava Ćirković, sevanje munja je prostiranje svetlosti, a svetlost se prostire brzinom od skoro 300.000 kilometara u sekundi, što je najveća brzina za koju znamo. Sa druge strane, zvuk se prostire brzinom od nekih 1.100 kilometara na čas, odnosno neuporedivo sporije. Za razliku od svetlosti koja se kroz atmosferu prostire gotovo pravolinijski, zvuk se odbija od predmeta u sopstvenoj okolini. Shodno tome, postoji mogućnost da vidimo sevanje, a ne čujemo grmljavinu, što ne znači da je drugi posmatrač udaljen dva kilometra od nas takođe neće čuti.

Da je „atmosfera puna barijuma i aluminijuma“ – takođe nije opravdana tvrdnja. Kako učesnici diskusije navode, barijum je vrlo opasan, kao i većina teških metala, ali njega u atmosferi ima u vrlo malim količinama i to najvećim delom usled zagađenja. Za povećanje učešća barijuma i aluminijuma svakako ne bi bili odgovorni kondenzacioni tragovi ili druga „klimatska oružja“. Taloženju ovih metala u atmosferi ponajviše doprinose veliki zagađivači, poput termoelektrana, koje u našoj zemlji i dalje predstavljaju jedan od glavnih izvora energije.