Ne, poslednja veštica u Evropi nije spaljena u Srbiji 1803.

Jedan čitalac prijavio je našoj redakciji tekst portala Nova čiji mu je naslov delovao sumnjivo: „Poslednja veštica u Evropi spaljena je u Srbiji”.

Nova u svom tekstu navodi određene podatke o mučenju i ubijanju veštica u našim krajevima, a u jednom od pasusa iznosi sledeću tvrdnju, izdvojenu i u samom naslovu teksta: „Vikipedija ima posebno poglavlje o progonu veštica u Srbiji, gde je, navodno, spaljena poslednja veštica u Evropi – 1803. godine. A možda se to desilo i malo kasnije…”

Ovaj podatak pronašli smo na mnogim drugim domaćim portalima (Nova, Srbija danas, Glas javnosti, Lepote Srbije, Informer, Kruševac grad, Storyteller, Krstarica, kao i na Jutjubu (1, 2, 3). Međutim, u pitanju je netačna informacija.

Za početak smo pogledali pomenuti članak na Vikipediji i utvrdili kako u njemu nema informacije da je poslednja veštica u Evropi spaljena baš u Srbiji 1803. godine. Pretragom istorije izmena stranice zaključujemo da nema traga da je takva informacija ikada bila u ovom članku.

Ovaj tekst portala Nova pomenuo je i Aleksandar Mihajlović u svom radu radu „Veštičarenje u lečenju bolesti – Rodni pristup jednom obliku pretpostavljenog ženskog postupanja/rada“ iz 2022. godine. Mihajlović navodi kako se „autorka poziva ’na legendu’ po kojoj je poslednja veštica spaljena u Srbiji, i to početkom 19. veka. Igrom reči, postavlja se pitanje da li je spaljivanje veštice poslednji put obavljeno u Srbiji u 19. veku ili je poslednja veštica na tlu Evrope ’po legendi’ spaljena u Srbiji u 19. veku, pri čemu je jasna konotacija kulturološke prirode primitivizma sredine u kojoj se to dogodilo”.

U ovom svetlu, mogli bismo postaviti tri pitanja:

Da li je poslednja veštica u Srbiji (i Evropi) ubijena 1803. godine?

Da li je poslednje ubistvo veštice u Srbiji počinjeno spaljivanjem?

Ko je poslednja veštica spaljena/ubijena u Evropi?

Da li je poslednja veštica u Srbiji (i Evropi) ubijena 1803. godine?

Kako objašnjava Aleksandar Matković, koji se bavio temom progona veštica na našim prostorima, ukoliko pitanje glasi da li je poslednja veštica u Evropi spaljena 1803, odgovor je – ne. „Spaljivanja je bilo u Srbiji i nakon te godine, npr. 1806, tokom 1820-ih, a koliko mi je poznato, 1803. godina se u malobrojnim izvorima i ne pominje kao godina u kojoj je bilo spaljivanja kod nas”, objašnjava Matković za FakeNews Tragač.

U radu koji je naš sagovornik napisao sa Ivanom Novakov („Pravna obeležja i psihosocijalne determinante progona veštica među Južnim Slovenima”), najkasniji zabeležen slučaj spaljivanja „veštice“ u Srbiji desio se 1841. godine. U pismu kapetana Mačvanskog sreza opisano je ubistvo spaljivanjem jedne žene, za koju se smatralo da je veštica.

Važno je napomenuti da su karakteristike progona veštica u balkanskim zemljama, pa i u Srbiji, bile drugačije u odnosu na zapadnu Evropu, o čemu Matković i Novakov takođe pišu u svom radu.

Iz njihovog rada saznajemo da se na današnje teritorije Hrvatske, Slovenije, pa i Vojvodine, odnosno na teritorije pod uticajem katolicizma, progon veštica raširio „po standardnom evropskom obrascu tek u 17. veku, kada je u većini evropskih centara ova pojava počela da zamire”. S druge strane, napominju oni, u pravoslavnim regijama Balkana, poput Srbije i Crne Gore, „nije bilo formalno organizovanog progona veštica, niti zvanično institucionalizovanih sudskih procesa”, te se tokom 18. i 19. veka lokalna zajednica sama spontano organizovala u progonima.

U Hrvatskoj su institucionalizovana suđenja trajala sve do sredine 18. veka: 1756. godine Marija Terezija donosi rezoluciju koja zahteva prekidanje suđenja vešticama u Austrougarskoj.

U Srbiji je tek početkom 19. veka Karađorđev Кriminalni zakonik (donet 1807. godine) članom 31 zabranio gonjenje i ubijanje veštica: „Ko bi se usudio veštice tražiti i ubijati žene i mučiti kako što su bivale ovakove budalaštine ili u vodu baciti, ko bi ovo učinio – ovakovu ludost, za koje se Srbima belji svet smeje, za ovakvu budalaštinu odsuđujemo mu: ono što bi on učinio bilo više rečenim vešticama, njemu da se učini”.

Da li je poslednje ubistvo veštice u Srbiji počinjeno spaljivanjem?

Iako nam, kada je reč o progonu veštica, najčešće na pamet padaju spaljivanja na lomači, veštice su ubijane i na razne druge načine. „Kada bi se određena žena našla na meti optužbi, razjarena gomila, često pod vođstvom lokalnog sveštenika, surovo bi kažnjavala ženu bacanjem u jamu, spaljivanjem, kamenovanjem, ubijanjem nožem ili iz pištolja”, navode Matković i Novakov u svom radu.

Slično se navodi i u knjizi „Lažna istorija: 101 stvar koja se nikad nije dogodila”, autorke Džo Hedvig Teuvise: „U većini slučajeva veštice su vešane, davljene, zakopavane ili žive skuvane i tako dalje. U mnogim slučajevima je veštica, čak i ako je bila spaljena na lomači, najpre zadavljena”.

Ako uzmemo u obzir sve poznate načine ubijanja veštica, najkasniji zabeležni slučaj iz Srbije – prema radu Matkovića i Novakov – desio se 1846. godine. Tada su se u selu Brdo seljani požalili turskom buljubaši u vezi sa jednom staricom „za koju su verovali da je veštica i da je odgovorna za pomor dece i stoke”. Buljubaša je toljagom ubio tu ženu, kao i druge žene za koje je ona navela da se bave veštičarenjem.

Ko je poslednja veštica spaljena/ubijena u Evropi?

Ako poslednja veštica u Evropi nije ubijena/spaljena u Srbiji 1803. godine, postavlja se pitanje ko se smatra poslednjom ubijenom i/ili spaljenom vešticom u Evropi. Ni odgovor na ovo pitanje nije sasvim jednostavan.

Lov na veštice dominantno se dešavao u periodu između 15. i 18. veka i doveo je do ubistva oko 60.000 osoba, mahom žena. Prostori s najintenzivnijim progonom su oni koji danas pripadaju Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj. U različitim državama postojale su različite legislative i prakse na osnovu kojih je suđeno vešticama.

„Oksfordska ilustrovana istorija veštičarenja i magije” Ovena Dejvisa navodi da krajem 17. veka lov na veštice u Evropi počinje jenjavati, a da do kraja 18. veka u većem delu Evrope zvanični progon veštica potpuno prestaje.

Dalje, Volfgang Beringer u svojoj knjizi „Veštice i lov na veštice: globalna istorija” navodi i hronologiju poslednjih zvaničnih egzekucija veštica u pojedinim evropskim zemljama:

Međutim, kao što smo videli i na primeru Srbije, zvanična zabrana progona veštica nije značila da je ova praksa u stvarnosti potpuno prestala. Matković nam objašnjava: „Problem kod određivanja poslednjeg ubistva veštice tiče se i pravnog kvalifikovanja takvog krivičnog dela, budući da su pojedini slučajevi progona u Zapadnoj Evropi zabeleženi i nakon zvaničnog prestanka progona na tim prostorima, tako što su pod nešto drugačijim formalnim optužbama pojedine navodne veštice ipak procesuirane i/ili ubijene faktički zbog veštičarenja.”

Upravo je to slučaj i s dve žene koje se na internetu paralelno pominju kao „poslednja veštica ubijena u Evropi“. Ani Goldi, koja je 1792. godine ubijena u Švajcarskoj, nije bilo eksplicitno suđeno za veštičarenje. I za slučaj Barbare Zdunk, koja je ubijena 1811. godine u Poljskoj, upitno je da li može biti kvalifikovan kao deo lova na veštice, iako je i ona na nekim mestima označena kao poslednja veštica ubijena u Evropi.

Važno je napomenuti da i u Evropi 19. veka postoje zabeleženi slučajevi ubistava žena pod izgovorom da su veštice: na primer, jedan je Irac 1895. godine usmrtio svoju suprugu, smatrajući je vešticom. A ako idemo tragom ovakve postavke problema, možemo se zapitati da li je ubijanje „veštica“ uopšte i prestalo, uzimajući u obzir da i dan-danas ima slučajeva ubijanja žena pod takvim optužbama.

Marija Zemunović, FakeNews Tragač

Napomena (30. septembar 2024): Portal Nova.rs ispravio je netačne navode u skladu sa profesionalnim standardima.