Da li je Ivo Andrić dobio Nobela za roman „Na Drini ćuprija“?

Tužan prizor: nobelovac zatočen u prokletoj avliji, poznatijoj i kao ilegalno šatorsko naselje Ćacilend. Izveštavajući kraj spomenika Andriću u Pionirskom parku, reporter N1 navodi da je veliki pisac „dobio Nobelovu nagradu za roman Na Drini ćuprija“. Ista informacija mogla se čuti i u septembru 2023, u centralnom dnevniku RTS-a. U prilogu o seriji „Nobelovac“ novinarka kaže da je „u fokusu priče 1961. godina, trenutak kada Ivo Andrić dobija Nobelovu nagradu za roman Na Drini ćuprija“. A da li je zaista tako?

Nobelova nagrada za književnost se poslednjih decenija dodeljuje za kompletan opus, a ne za izabrani roman, zbirku pripovedaka ili pesama. Međutim, čitalac testamenta Alfreda Nobela zaista bi se mogao zbuniti, jer tamo stoji da nagradu na polju pisane umetnosti dobija onaj ko je stvorio „najistaknutije delo u idealističkom pravcu“. Da li se pod „delom“ podrazumeva konkretan rad ili životno delo? Ukoliko pogledamo listu dobitnika i obrazloženja, videćemo različite prakse, s tim da druga – opštija – nosi prevagu i bez izuzetka se primenjuje od 1955. godine.

Navodeći zašto je Andrić zaslužio ovo priznanje, komitet ističe „epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Ovo obrazloženje nalik je većini dosad napisanih: kratko, bez pominjanja konkretnih knjiga. Tako je, na primer, najnoviji nobelovac Krasnahorkai nagrađen za „ubedljivo i pronicljivo delo koje, usred apokaliptičnog terora, potvrđuje moć umetnosti“. Bob Dilan se istakao „stvaranjem novih poetskih izražaja unutar velike američke poetske tradicije“, а Žoze Saramago „parabolama koje pokreću mašta, saosećanje i ironija“.

Do pomenute 1955. godine dešavalo se da obrazloženje bude decidno usmereno na jedno književno delo, ili da se jedno delo izdvaja kao najznačajnije u opusu laureata. To se prvi put desilo 1919, kada je švajcarski pesnik Karl Špiteler dobio Nobela za poetski ep „Olimpijsko proleće“, a (zasad) poslednji put 1954, kada je u slučaju Ernesta Hemingveja posebno istaknut kratki roman „Starac i more“.

Ipak, suvislo je postaviti sledeće pitanje: kako dela koja nisu napisana na švedskom, norveškom, danskom ili engleskom stižu do žirija? Ili, da budemo konkretniji, šta je od Andrićevih dela taj žiri mogao da pročita do 1961. godine? Odgovor daje lep tekst iz Vremena o Gun Bergman (na naslovnoj slici), švedskoj prevoditeljki, lingvistkinji i novinarki. Upravo je ona bila zaslužna za to što je „Na Drini ćuprija“ prevedena na švedski. Kako se u Vremenu navodi, „članovi Švedske akademije su Andrića zapravo čitali u njenom prevodu na švedski. Njihov Andrić bio je posredovan njenim glasom“.

Evidentno je da je Ivo i pre Nobelove nagrade imao izuzetnu međunarodnu reputaciju. Njujorški Mekmilan 1959. objavljuje prevode „Na Drini ćuprije“ i „Travničke hronike“, a do tada su njegova dela već prevođena na 17 jezika, uključujući francuski, nemački i italijanski. A švedski? Sudeći prema Bibliografiji u izdanju Matice srpske, komitet je na svom maternjem jeziku pre dodele mogao da pročita samo „Prokletu avliju“ i „Na Drini ćupriju“, a upitno je da li su mogli da čitaju prevode na druge jezike. Zbog toga je i zaključak ove Mitopedije donekle ambivalentan: kada neko kaže da je „Andrić dobio Nobelovu nagradu za roman Na Drini ćuprija“, to štreberski gledano nije istina, ali – praktično gledano – nije ni daleko od istine.

Stefan Janjić, FakeNews Tragač