13.12.2025.Svaki student žurnalistike slušao je o toj noći. Kako i ne bi kada nijedna druga nije tako upečatljiv pokazatelj moći kojom mediji raspolažu. Bio je 30. oktobar 1938, veče uoči Noći veštica. Slušaoci širom Amerike uključili su svoje prijemnike i, umesto uobičajene večernje razonode, na radio-talasima su ih dočekali zvukovi vanzemaljske invazije. Ne znajući da je to što slušaju dramatizacija naučnofantastičnog romana Rat svetova u režiji pripovedačkog vunderkinda Orsona Velsa, prerađena tako da u većem delu trajanja zvuči kao direktan prenos najezde Marsovaca na severoistok Sjedinjenih Država, na hiljade Amerikanaca od Njujorka do San Franciska poverovalo je da je njihova zemlja napadnuta, a opšta panika koja je usledila rezultovala je vriskom na ulicama, zastojima u saobraćaju, prekidima verskih službi, a u mračnijim prepričavanjima ove večeri čak i stampedima i samoubistvima.
Svaki student žurnalistike je takođe učio da ne treba da veruje svemu što čuje, naročito onda kada nešto zvuči previše dobro da bi bilo istinito ili jednostavno previše dramatično. Sa tim na umu, hajde da temeljnije ispitamo taj 30. oktobar 1938. i reakcije koje je Velsova radio-drama proizvela.
Konsenzus koji je poslednjih godina formiran u naučnoj zajednici je sledeći: neki ljudi jesu nakratko poverovali da je invazija stvarna, vrlo mali broj je bio dovoljno uspaničen da dela u skladu sa tim, ali najveći broj slušalaca prepoznao je Velsovu dramu „kao ono što je i bila – maštovita i zabavna predstava igrana veče uoči Noći veštica“.
Za početak, sam prenos uopšte nije bio toliko slušan. Od 5.000 domaćinstava koja su iste večeri anketirana, čak 98% je slušalo neki drugi program ili nije slušalo ništa, a od 2% anketiranih koji su činili Velsovu publiku, niko nije rekao da je program koji su slušali bio prenos vesti, već „radio-drama“, „emisija Orsona Velsa“ ili nešto treće što je takođe ukazivalo na Rat svetova.
Čak ni malobrojna publika koja je inicijalno bila prestravljena najčešće nije odreagovala pomahnitalo. Umesto da beže, većina takvih slušalaca ostala je uz svoje radio-prijemnike pre nego što je dokučila da je reč o naučnoj fantastici ili čula podsetnik od spikera da se radi o dramatizaciji, pokazuje analiza skoro 2.000 pisama i telegrama koje su slušaoci slali Velsu i Saveznoj komisiji za komunikacije u danima nakon spornog prenosa. A neuobičajeno veliki broj telefonskih poziva koji je te noći upućen lokalnim novinama, radio-stanicama, policiji i vatrogascima nije još jedan dokaz masovne histerije kao što se to obično misli, već predstavlja „uopšteno gledano racionalnu reakciju ljudi koji nisu ni paničili niti postali histerični, nego su tražili potvrdu ili razjašnjenje od obično pouzdanih izvora“, navodi istoričar medija Džozef Kembel u svojoj knjizi o najvećim mitovima američkog novinarstva.
Drugi tragovi koje bi sveopšta panika trebalo da ostavi za sobom takođe izostaju. Nijedan smrtni slučaj nikada nije povezan sa Velsovom radio-dramom, niti su urgentni centri zabeležili nagli skok u broju pacijenata. Vesti o prenosu nisu uzurpirale naslovne strane danima ili nedeljama, već su sa naslovnica iščezle nakon svega dan-dva. A Velsu i Si-Bi-Esu, mreži koja je emitovala Rat svetova, nisu izrečene nikakve opomene ili kazne.
Ako Amerika te famozne večeri nije bila u raljama panike, zašto su onda sutrašnje novine osvanule sa izveštajima o „talasu masovne histerije [koji je] zahvatio hiljade slušalaca širom nacije“, kao što se moglo pročitati na naslovnici Njujork tajmsa? I zašto se narativ o ovom događaju nije preterano izmenio od tog dana?
Nekoliko uzroka je vredno pomena. Velsova drama emitovana je u nedelju uveče, kada su novinske redakcije u manjku sa ljudstvom. U nedostatku vremena i saradnika, novinari su bili primorani da se oslanjaju na izveštaje novinskih agencija. Budući da su njihovi izveštaji te večeri bili sačinjeni pretežno od (sumnjivih) anegdota prikupljenih u mnogim mestima, unutar redakcija stvoren je utisak da je panika bila široko rasprostranjena.
Novinari su takođe bili neposredno izloženi reakcijama slušalaca. Svi oni pozivi zabrinutih građana morali su u nekima od njih proizvesti osećaj da se dešava nešto dalekosežno. A ne treba prevideti ni puku želju za uvećanjem tiraža, za šta teško da postoji bolja udica od invazije Marsovaca i opšte panike na ulicama.
U narednim danima, prašina koja se podigla oko Velsove drame poslužila je urednicima i kolumnistima širom zemlje da diskredituju radio kao sredstvo informisanja. Tada još uvek novopridošli medij, koji je novinskoj industriji otkinuo pozamašan deo prihoda od oglašavanja, predstavljen je kao neodgovoran i nepouzdan izvor vesti kojem je potrebna regulacija i cenzura.
A šlag na tortu usledio je 1940. kada je socijalni psiholog Hedli Kantril objavio Invaziju sa Marsa, svoju pionirsku studiju masovne panike izazvane Velsovom radio-dramom. Kantrilovo istraživanje sadržalo je brojne metodološke probleme poput nereprezentativnog uzorka – intervjuisani su pretežno oni slušaoci koje je prenos uzrujao – i kategorijalnih grešaka – „uplašen“, „uznemiren“ i „uzbuđen“ izjednačeno je sa „uspaničen“ – ali očigledno ne toliko brojne da bi zasenili njegove zaključke. Invazija sa Marsa potvrdila je uvreženi narativ o masovnoj histeriji i, budući da sa sobom nosi kredibilitet naučne studije, omogućila mu da istraje do, kao što vidimo, dana današnjeg. Samim tim, mit o Ratu svetova delimično je i Kantrilovih ruku delo.
Predrag Mijatović, FakeNews Tragač
